Andrej Josifovski Pijanista: Bez slobodnog disanja nema zdravlja

Uz to, istrčao je 34. Beogradski maraton, učestvovao u reklamnom spotu za naš list i, kako kaže, namerava i dalje da svojim radovima označava blještavilo Zlatnog doba.

* Na koji način biste simbolički predstavili Baru Reva?

– Drveće je tu živo pokopano i na tom mestu uzdigla se poput džinovskog talasa žalosna humka. Mislim da bi tu sada dobro pristao i jedan džinovski venac, koji bi simbolično ukazivao na ‘zakonsku crnu rupu’ i na njeno otvaranje za izvršenje tog zločina.

* Kojim ste svojim radom dosad najviše zadovoljni i zašto?

– Nekako sam uvek najzadovoljniji kada završim rad. Tako sam i sada srećan zbog svoje poslednje instalacije, postavljene ispred Instituta za TBC i bolesti pluća, koja je bila moj doprinos Kampanji za borbu protiv karcinoma pluća. Skulptura u obliku stilizovanog bronhijalnog stabla napravljena je sa željom da se svi bolesnici izbore sa svojom bolešću i da to bude prvi korak ka ozdravljenju našeg društva. Borbu za kiseonik vidim kao borbu za slobodu, jer bez slobodnog disanja nema zdravlja. Taj svoj rad sam zato sa radošću posvetio svim pregaocima u zdravstvu, a pre svega svojim roditeljima koji su odgovorno radeći uvek činili sve da ta borba sa bolešću bude uspešna.

* Politika je po sebi društvena aktivnost, vaši radovi, pogotovo oni koji su imali najviše odjeka u javnosti, bili su postavljeni ispred zdanja političke moći i vi sami kažete da se vaša ostvarenja tiču društva. Međutim, vi isto tako uvek naglašavate kako se ne bavite politikom i kako vaši radovi nemaju veze sa njom. Da li biste to pojasnili?

– Politika i umetničko stvaralaštvo su dijametralno različite stvari, ali je društveni interes sfera ispoljavanja njihovog uticaja. Neko ko je zadužen za organizaciju i vođenje društva svakako da sa umetnicima nema isti pristup aktuelnoj društvenoj problematici. Zadatak je umetnika da svojim radom podstiče uzvišena osećanja i veliča ljudske vrline koje će društvo učiniti boljim, a na političarima je da to na temeljima vladavine prava učine ostvarljivim. Prema tome, svaki pravi umetnik je po prirodi stvari društveno angažovan, ali to se kod nas pogrešno tumači jer, prema zakonu jačeg, političari imaju isključivo pravo da odlučuju o svemu što se tiče društva, te samim tim da određuju i pravac kulturoloških tokova. Naravno da ću se tome protiviti, koja god da je vlast u pitanju.

* Možemo li se uskoro nadati nekom vašem novom radu?

– Blještavilo Zlatnog veka je tek počelo da nas obasjava, a umetnost je tu da uveliča tu neorenesansnu tranziciju. Moje je da, kao stvaralac, samo postavljam znakove, koje nam priroda kao putokaz daje.

* Oslikali ste mnogo zidova s poznatim ličnostima a sa nekima ste se upoznali. Koji od tih susreta je najviše uticao na vas?

– LJudi koje sam oslikavao bili su velikani naše kulturne i sportske scene i njihov doprinos uzdizanju društvene misli i duha bio je izvanredan. Smatram da bi nas bez takvih ljudi mrak Zlatnog doba progutao još ranih devedesetih. Mislim da je Lane Gutović kao prvi među tim velikanima zaslužio da bude posebno istaknut, a odmah za njim momci iz “Državnog posla“.

* Veliku podršku imate od prijatelja, ali iza svakog rada stoje vaše ideje, inicijativa, napori, uključujući i finansijske. Koji rad je, u tom kontekstu, bio najskuplji?

– Sve velike instalacije, poput Katarzis cveta, Klackalica za prekobrojnu decu, Zlatnog falusa, Oglednog točka, zahtevale su puno rada i prilično su koštale, ali mislim da je to bilo vredno uloženog truda i novca.

* Radili ste i ovde i u inostranstvu. Mnogo mladih odlazi iz zemlje. Da li ste i vi nekad o tome razmišljali?

– Jako me žalosti što je to tako, ali borim se koliko god mogu da se to promeni i nadam se da će se to i desiti, jer većina mladih danas vrlo trezveno razmišlja i pametno rezonuje. Zemlja se okreće i posle mraka sviće novi dan.