Andrej Nihil za Danas: Dobrom fotografijom vidiš dušu čoveka i osetiš joj emociju

„Prošle godine sam na jedom od snimanja koje sam imao u okolini Valjeva, slomio skočni zglob i to baš nezgodno jer sam imao dve operacije istog i šest meseci punih hoda sa štakama. Po prvom izlasku iz bolnice, prijatelj me je angažovao da sa dronom snimimo reklamu za jedan električni automobil“ započeo je priču Nihil kako je nastala nagrađivana fotografija.

„Kako sam tek uzeo novu bespilotnu letelicu tada koja se sveže pojavila na našem tržištu i još važnije, kako sam jedva dočekao da izadjem iz kreveta i radim nešto kreativno, oberučke sam prihvatio poziv i sa sve štakama i opremljen pozitivnom energijom sam krenuo na put. Igrom slučaja smo došli do Perleza i ta farma je bila samo usputna stanica gde smo došli da vidimo nešto što se ne viđa toliko često kod nas – farma vodenih bivola. Upoznali smo se sa gazdama farme i oni su mi dali odobrenje. Kako sam bio slabo pokretan, te nisam mogao da fotografišem sa svojim foto aparatom, napravio sam par fotogtafija iz vazduha . Iz nekog meni čudnog razloga fotografije sam okačio na društvene mreže tek nekih mesec dana kasnije, kad sam otišao u po drugi put bolnicu na operaciju. Tad se desila magija. Napravio sam seriju fotografija, koje su od tada obišle celu Srbiju i region, a i šire. Mene su ti prizori očarali na licu mesta i srce mi je puno što sam i hiljadama drugih ljudi uspeo taj prizor da prenesem i dočaram.“

Za nagrade kaže da mu prijaju, pogotovo ova jer smatra da je BETA najbolja agencija, kao i da mu je čast što je poneo ovu nagradu koje su i mnoge njegove kolege pre njega.

„Na fotografiju ne gledam kao na posao, već kao igru, i pored porodice, ovo je najbitniji deo mog života. Samim tim, nagrada za trud koji sam uložio u nešto, u mom slučaju – u pravljenje fotografije i te kako godi. Čovek koji se ne zadovoljava nagradama za svoj trud i kome to ne predstavlja zadovoljsto i sreću – trebalo bi da promeni svoj posao, jer očigledno ga to ne predstavlja ispunjenim, te zašto bi ovaj jedan život koji imamo (da ne ulazim u teologiju i filozofiju ali predpostavićemo da je život samo jedan) traćio na nevažne stvari.“ ispričao nam je Nihil a onda se dotakao i šta mu je sve bitno kad fotografiše:

„Svaka fotografija priča neku priču. Lošim fotografijama su priče dosadne, a onim dobrim kvalitetne i zanimljive. More je fotografija oko nas, dnevno ih vidimo na stotine, što po reklamama što skrolujući po telefonu, jer danas, sve je ili foto ili video, ali fotografija koja ostavi utisak je „nešto“. Ona kojoj se neko vrati i zagleda je opet – to je specijalitet. Tako da ako ostavlja utisak fotka – priča je dobro ispričana. Ja dosta volim da fotografišem dve grane fotografije, jedno su pejzaži a drugo su portreti ljudi. U oba smera priča je bitna. Landscape dosta budi ljudima želju za prirodom koju vide i to ih fascinira, a portreti, posebno closeup su meni fascinantni jer kad si nekome toliko blizu, pomoću fotografije, vidiš mu/joj dušu i osetiš emociju osobe sa slike.“

Smatra da je logistika bitna stavka, i da sve mora biti tačno isplanirano, jer ako se krene sa sistemom „kako ćemo, lako ćemo“ nastupiće potpuni raspad. Takođe mu je jako bitno i da po završetku svega mu je bitno da se vrti kući sa ogromnim osmehom i pun adrenalina pregledava materijal koji je uslikao. Pored „Bivola“ ponosan je kako kaže i na mnoge druge radove, i načine slikanja. Ipak jedna mu je posebno omiljena.

„Kao i svaki put kad idem da fotografišem zvezde  svaki taj trenutak je nestvaran. Kada vidim mlečni put na svojoj fotografiji i svestan sam da sam uhvatio deo svemira u kadar. Kada sagledam to prostranstvo koje nema granice zaključanu ram fotografije. Zapravo evo mogu sada reći kad sam svoje reči saslušao u ovom tekstu – moja omiljena fotografija je jedna koja nije komercijalna nit je verovatno tehnički specijalna i kvalitetna toliko kao neke druge koje sam napravio. To je fotogtafija koju sam sa svijim sinom od četiri godine napravio letos na Zlatiboru u šumi, jer tada sam prvi put sa njime išao da zajedno gledamo zvezde i fotogrtafišemo iste. Fotogtafija je napravljena sa 360 kamerom i nas dvojica smo sa baterijskim lampama osvetljavali svet oko sebe po mraku i uspeli isti taj Mlečni put da ufotkamo. To mi je do sada verovatno najlepši trenutak u životu, jer sam stvar koju najviše volim da fotkam, zvezde, radio sa bićem koje volim najviše na svetu i njemu pokazao deo te čarolije i zainteresovao ga da još puno puta u budućnosti to radimo.“

Ne voli da gleda previše tuđe radove jer ne želi da mu se podsvesno preslika neko delo, pa da posle imam osećaj da sam kopirao nekoga. Ipak, Sebastiano Salgado i Steve McCurry su dva fotografa koji su verovatno ostavili najviše traga na njegovoj edukaciji i interesovanju, kao i Erwin Olaf. Za kraj, pitali smo ga koje savete ima za one koji tek počinju.

„Nepopularno mišljenje – najviše treba da pazi na opremu. Kvalitetna oprema olakšava posao. Tačka. Talenat je mali procenat, a praksa je glavna. Praksa i vežba je bolja sa kvalitetnijm alatom. Apsolutni početnik će se radovati sitnim stvarima za početak samo da mu je oštra fotografija , to što je kompozicija loša i što je sve preosvetljeno – nije bitno. Sa kvalitenijim objektivom, taj će se rezultat lakše dobiti i taj neko će, jer je zadovoljan svojim dostignućem, pun elana opet će praviti nove fotke u nekoj sledećoj sesiji i postaće iskusniji. I sa puno prakse postaje bliži dijametralno suprotnom sa početka, neće biti zadovoljan ni sa jednom svojom fotogtafijom jer sada kad ima znanje i iskustvo , primećivaće sve greške na istoj, i da nema grešaka preispitivaće se šta bi bilo da je malo drugačije nešto uradjeno. Težiće boljem, i do poslednje fotografije koju će ikada uraditi uvek će težiti boljem, jer tako i treba. Ništa nije toliko savršeno da ne treba još malo da se izbrusi.“