Andrej Nosov o predstavi „Sitnice koje život znače“: Svako nasilje će prestati kad sami budemo bolji ljudi

Predstava sa njegovim rediteljskim potpisom, „Sitnice koje život znače“, po istoimenom bestseleru italijanskog pisca Lorenca Maronea (koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i Kulturnog centra Tivat), bila je među onim ostvarenjima koja su obeležila ovo kulturno leto.

Posle velikog uspeha na 18. festivalu Purgatorije u Tivtu, gde su je njeni autori najavili kao omaž preminulom glumcu Branku Cvejiću, ova predstava osvojila je dva priznanja na upravo završenom 9. festivalu Novi Tvrđava teatar – glumici Neli Mihajlović pripala je nagrada za najbolju žensku ulogu, a Mladen Andrejević je za lik Čezarea osvojio nagradu “Milan Gutović”.

„Sitnice koje život znače“ već su oduševile brojnu festivalsku publiku, a na sceni Narodnog pozorišta premijerno će biti izvedene krajem oktobra. Čime je vas svojila ova duhovita, topla i crnohumorna priča, pa ste smatrali važnim da je „ispričate“ na sceni?

– Ovo je priča o običnim ljudima, koji se trude da žive najbolje što umeju u surovom svetu, koji kao da nije pravljen za njih. Prepoznao sam u romanu i sebe i ljude sa kojima živim, video sam ta lica. S druge strane, uzbudljivo je iznova pričati priču o pokušajima da se raspletu sopstvene životne mreže, i prevaziđe kućni pakao koji nas je u velikoj meri oblikovao. Negde sam osetio da je to moja tema, da me diraju te dileme, sukobi, i da mi se taj Maroneov pogled na život i starenje učinio veoma bliskim.

Već sam naslov Maroneovog romana sugeriše nam i podseća nas da su upravo neke „sitnice“, kao što su prijateljstvo, saosećanje, poštovanje, iskrenost, ljubav…, najvažnije u životu. Koliko smo u ovo vreme „velikih“ tema i virtuelnih komunikacija zaboravili da je pravi razgovor sa onima koji su pored nas?

– Pitanje je da li smo ikada znali. Možda su neki ljudi razumeli, verovali ili tumačili te suštinske vrednosti. Mi danas samo infomišemo jedni druge, veoma malo komuniciramo, stalno smo uplašeni, uvređeni i dovedeni u poziciju da se branimo. Malo je razmene, one tople ljudske, dubinske. Mislim da je ta veza sa drugima, ta politika svakodnevice i mogućnost da razumete i one sa kojima se ne slažete, najuzbuljivija. Ne obraćamo pažnju na slabije, starije, na one koji imaju probleme. Čini nam se da ćemo dostići sreću nekakvim imanjem, nekakvim imenom. Mislim da u vremenu u kome ima toliko nesrećnih, i nemamo pravo na sreću. Možda na neki dašak, na neko uzbuđenje, ali ima toliko tuge na sve strane. E sad, da li mi čujemo i vidimo tu tugu, ili se pravimo slepi i bežimo u svoja kratkoročna zadovoljstva i simulacije sreće – to je je pitanje, kao i zašto. Za mene je društvo onakvo kako se odnosi prema slabijima. Eto, to je pokazala i korona – ako slabiji mora da se čuva jačeg, a da jači ne obraća pažnju, onda to nije prava mera jednakosti. Neki su bolesni, neki umorni, neki stari, neki čudni, a neki bučni. Ali, svi imamo prava da nas se čuva. To je za mene odnos prema životu, i posle ove predstave rekao bih da ponovo verujem da je promena ključ, i da je taj nežniji i bolji život moguć.

Glavni junak ove priče je Čezare, usamljeni cinik – knjigovođa koji penzionerske dane provodi uz malo alkohola, džangrizanje, u društvu ostarele prostitutke Rosane, i tek na zalasku života počinje da oseća patnju drugih ljudi…Koliko je i starost jedna ekskluzivna tema, da li čovek posle svega doživljenog, ako to već ranije nije bio, u starosti ipak mora da bude plemenit i pošten?

– Starost je strašna, za mene. Ona me plaši na jedan potpuno specifičan način. Iz raznih razloga, starost povezujemo sa nemoći i sa jednom vrstom otpisivanja pre roka. S druge strane, radeći na ovoj predstavi delimično sam otkrio koje i kolike okove vremešnost skida čoveku. To su ozbiljne promene, odustajanja i pristajanja, kao da vidite jasno šta vam je važno, a šta ne. I iskustvo može da vas oblikuje da budete bolji, ali može biti i potpuno suprotno. U tom smislu iskrenost i plemenitost danas predstavljaju istinske retkosti koje nemaju veze sa godinama. Možda je bolje reći da nas ta vremešnost i iskustvo života uči da budemo fokusirani na stvari i na ljude koji su zaista važni, otkrivajući nam da je ta kontinuirana trka i suočavanje sa vremenom i okruženjem potupno nevažna.

Brojne su teme koje otvara ova predstava – Čezareeva ćerka ima probleme u braku o kojima ćuti, sin Dante je gej, i nikada mu to nije rekao… Kako mi danas živimo jedni s drugima, zašto u odnosima koji bi trebalo da budu najbliži i najtopliji postavljamo zidove?

– Mislim da su zidovi individualni, i da uglavnom predstavljaju zaštitni mehanizam. Oni se najpre dižu u tom intimnom okruženju, ali glavna stvar je poverenje i promena. Verovati u promenu je važna stvar. Mogućnost da svoje okruženje, odrastanje i ožiljke izlečite leži samo u promeni, i pristajanju na nju. Promene se najviše i plašimo, jer ona znači promenu navika, promenu obrazaca, izlaženje iz komfor zone, iz onoga što nam je poznato u udobno, i tera nas na potpuno drugačiji odnos, prema sebi, prema ljudima, prema društvu, prema okruženju. LJudi često žele da posle promene, stvari ostanu iste, što je naravno nemoguće. Kad završiš faks, misliš, eto, sad samo još ovo, i to je to. Kad se zaljubiš, isto tako. Kad ljudi krenu da odlaze, misliš samo ta osoba ide… A zapravo, sve je to promena, nešto što od nas traži da se menjamo, i da radimo sve da ovaj život dobije dubine, odnose koje zaslužujemo i koje će nas ispunjavati.

Glavni junak kaže: „Zovem se Čezare Anuncijata, i protraćio sam sedamdeset dve godine i sto jedanaest dana. Potom sam shvatio da je došao trenutak da istinski uživam u stečenom poštovanju“. Zbog čega nam i poštovanje danas izgleda kao arhaična vrednost?

– Poštovanje kao radnja, kao glagol, mora imati i usmerenje ka nečemu. Pitanje je da li je ono arhaična vrednost, ili mi jednostavno nismo zaslužili to poštovanje. Živimo u lažima, svakodnevno kršimo loše zakone, skrivamo se i štitimo, da ne govorim o nekim strašnijim stvarima. Poštovanje dolazi iz razumevanja nečijeg doprinosa ili neke zasluge koju je čovek stekao. Međutim, danas je sve tako izvikano i samoproglašeno, dovoljno je nekoliko klikova na nekoj mreži i eto poznavaoca prilika ili stvari. Znanje i poštovanje života kao vrednosti, kao uverenja, e to je ono što mislim da nam nije najjasnije. Znate, ako nemate odnos prema mrtvima, teško je da živite. Mi smo kao društvo dosta zaglibili, i mislimo da će prećutkivanje stvari i okretanje glave značiti da će se stvari zaboraviti, da će nestati. Neće, i to je još jedan dokaz da nema ni samopoštovanja.

U „galeriji“ Maroneovih likova su i lepa mlada žena čija će patnja u Čezareu pokrenuti najdublje promene…Koji je lik vama najuzbudljiviji u ovoj priči i s kim vi najviše saosećate?

– Saosećam sa svima, a rekao bih najviše sa Rosanom. Naučila je da živi sa osudama, i ne mari za njih. Pokušava da živi drugačije sa ljudima. U svakom od ovih ljudi ima onih osobina koje bismo voleli da imamo, ili bi voleli da smo ih prevazišli. Ne volim da sudim likovima, i još manje da navijam za nekog. Navijam za procese, ne za pobednike. Inače, zaista je ovo bio jedan poseban proces, pun ljubavi, razumevanja i traganja. U pozorištu je postalo naporno čekati glumce da se vrate, budžet da se odobri, termin da se nađe…

Junaci koje vidimo u predstavi su „obični, mali“ ljudi, pomalo izgubljeni u svojim životnim ulicama. Koliko smo spremni da se suočimo sa sopstvenim greškama i da se iskreno upoznamo najpre sami sa sobom?

– Mislim da čovek mora da polazi od sebe, i da sebe preispituje i menja, ali u odnosu na druge. Znate, mogu ja sve da promenim kod sebe, ali živim sa drugima. Druge moram da potaknem i motivišem da razumeju moju promenu. Nas društvo tera da krijemo greške, da se samo hvalimo uspesima. Koliko ima javnih ličnosti koje su spremne da govore o svojim greškama, i da li, zapravo, ja imam prava na grešku? Naše greške bi trebalo da budu motivatori i lekcije za popravke, ali i za razumevanje sopstvenih motiva, namera i, naravno, posledica. Sve zavisi da li je naša greška ugrozila druge i kako. Nema razvoja bez greške, nema učenja. Vrlo cenim ljude koji greše, ali probaju. Najlakše je sedeti sa strane i suditi o greškama drugih. Za mene se hrabrost ogleda u spremnostii da naučiš iz sopstvenog postupka, ali i da razumeš razloge svojih pogrešaka.

Kako vi vidite ove ljude – da li su oni gubitnici ili pobednici svoje svakodnevice?

– Nisam sudija, ne znam. To su dve krajnosti, ja bih se opredelio za gubitnike. Oni imaju više šanse da žive boljim životom. Naučiće, ispraviće, savladaće sebe i svet oko sebe. Pobednici imaju samo trofej, i samouverenje. Uvek postoji bolji rekord, pogotovu u ovoj vrsti takmičenja.

I pre same premijere, predstava „Sitnice koje život znače“ postala je vrlo važna, i verovatno će ostati upamćena u istoriji ovdašnjeg glumišta – lik Čezarea spremao je Branko Cvejić, a preminuo je samo sedamnaest dana pre premijernog izvođenja. Kako ste se vi osećali, s obzirom da vam je Cveja bio jedan od omiljenh glumaca, i koliko je bilo teško ekipi predstave da nastavi rad?

– Branko Cvejić je obeležio moj dosadšnji pozorišni život. Bio je od početka tu, bili smo na istoj strani. Voleo sam da razgovaram s njim, bio je dobar savetodavac. Umeo je da nađe izlaz i u najtežim dilemama. Znao je da me obraduje svojim dolaskom, putujući na neku moju premijeru i po nekoliko sati, ili da me pozove posle predstave koju je igrao da kaže kako je publika reagovala. S druge strane, napravili smo neke važne scene iz predstava zajedno. I Cveja baš nedostaje. Naši poslednji razgovori bili su o odustajanju, i ta radost zbog ove predstave ostaće mi posebno urezana u sećanje. Dogodio nam se život, i današnje pozorište, i sve to u nekoliko nedelja. Cveja se razboleo, i bilo je izvesno da ćemo morati da alterniramo ulogu. Uskočio je Mlađa Andrejević, imali smo nekoliko proba i nadali smo se da će to biti tako. Međutim, ipak će ostati kao naše sećanje ta radost s kojom je Cveja na probama iz dana u dan gradio ovaj lik, i kako je dobro razumeo Ćezareove muke. Nažalost, nije odigrao ovu ulogu. Mi smo nastavili, sećajući se njega i te radosti. Ekipa ove predstave je zaista posebna, i u te naše stvaralačke odnose kasnije se integrisao i Mlađa Andrejević, koji je sve to prepoznao i divno smo radili. Nela Mihajlović, Vanja Ejdus, Nina Nešković, Dušan Matejić, Rade Ćosić i Gordana Perovska, koja takođe ima veoma važnu ulogu na sceni, funkcionisali smo i radili zaista u nekom čudu. Radili, gradili, rušili, i nekako se radovali životu i predstavi.

Između godina i starenja, sećanja i ožiljaka…

Ovog leta doživeli ste uspeh i sa monodramom „Kratka istorija pljeskavica i druge priče“ koja je vaš autorski projekat, a premijerno je izvedena u produkciji Hartefakta u okviru 30. BELEF-a. I tu je „lajt motiv“ porodica, i jedno bolno sećanje na detinju tugu i traumatične događaje iz detinjstva… Da li nam porodica i najbliže okruženje daju taj najdublji emotivni prtljag koji zauvek nosimo u sebi?

– Ova predstava, koja je i moj trogišnji istraživački rad, preispituje slične stvari kao i „Sitnice koje život znače“. Kako živeti sa sećanjima? Kako ona blede? Čega će se ljudi sećati kad odemo?.. Poklopilo se sa vremenom pandemije, pa su usamljenički rad i priprema bili duži nego što bi se iko nadao. Nekako, ovo je predstava i materijal koji je nastao iz različitih sećanja i priča koje su lične. Krenuli smo od najintimnijeg, i na kraju završili u igri između godina i starenja, sećanja i ožiljaka. I sve smo to ispričali tako da nema žalosti zbog toga šta će drugi misliti. Premijera u Beogradu je bila zanimljivo iskustvo, to je potpuno drugačije pismo. A publika je reagovala tako otvoreno i divno, na tu formu u koju uđeš, pristaneš ili nikada ne pristaneš, i jednostavno ti ta predstava ništa ne znači. To jeste priča o odrastanju u Jugoslaviji, o vremenu velikih robnih kuća i malih konjića i slonova koje si za koji dinar mogao da pokreneš. Ali je i priča o ratu, nasilju, roditeljima i pozorištu. Neka iskrena autobiografija, ili sećanje na ono što se dogodilo, i što emotivno pamćenje oblikuje u niz različitih slika oko jednog kreveta.

Prejedanje i hrana kao uteha

U predstavi „Kratka istorija pljeskavica i druge priče“ holandski glumac Simon Versnel, u ulozi pripovedača, istovremeno je i umorni starac i dete. Pljeskavica stiže na kraju ove priče o samoći, kao uteha i utočište ostarelom dečaku. Da li čovek može da se izbori sa teškim sećanjima i da ih zaboravi?

– Mislim da nikad ne zaboravite. Nadam se bar. Ne bih voleo da zaboravim svoje rane. One su kao neka vrsta znaka, koji vas uči o tuđim i sopstvenim greškama. Pitao sam se tokom ovog istraživanja kako zadovoljan umreti, ako je to uopšte moguće. Nemam odgovor, ali sam siguran da je kao i u „Sitnicama“ to pitanje iskrenosti prema sebi i svetu. To kako nas drugi vide je važno, ali ne sme biti jedina mera u preispitivanju sopstvenih odluka i izbora. I znate, kad neko umre mi imamo potrebu da govorimo o sebi i svom gubitku, da ocenjujemo i merimo, jer nas taj neće čuti. Izgleda mi ponekad da pokojnik nije uopšte važan. A tek njegova sećanja, ona nestaju kao da nisu postojala. Ovaj ceo proces pomogao mi je da razumem, da je okej da neko ode, i da nemam objašnjenje za taj odlazak. Možda nije fer, možda boli. Važno je ostati sa onim ljudima koji su tu. I preboleti odlazak, jer je on možda bio spas za tu osobu. I na kraju, tu je pitanje hrane, prejedanja, i te najveće muke kako se izboriti sa navikama koje vam pružaju utehu, koju mislite da od drugih ljudi ne možete da dobijete.