Andrej Pipović: Gluma je javni posao

Razgovaramo sa njim o ovom uzbudljivom iskustvu, ali i o glumi, slavi, filmu „Pored mene“, vremenu provedenom na fakultetu…

* Šta za vas intimno predstavlja gluma? Kako vidite ovaj poziv na širem planu, u smislu komunikacije sa gledaocima?

– U širem planu glumu posmatram kao ogoljavanje života. Prikazivanjem stvari onakvim kakvim su u suštini, kako bi se došlo do srži određenog problema. Istovremeno, premda je doživljavam kao ogoljavanje, prava, istinska gluma, jeste ništa drugo nego prikazivanje života kakav bi mogao da bude, dakle pridodaje mu se jedna dimenzija koja ne postoji u svakodnevnom životu, a koja je viša od stvarnosti. Glumac mora doneti oba ova aspekta u svom izvođenju, dok bi valjalo da ih gledalac uoči. Još od antike je primećeno da ljudi najlakše i najbrže uče o sebi i svetu podražavanjem. Zato je uticaj televizije tako veliki. Glumu vidim kao jednu od najvećih učiteljica o životu, a glumca kao, makar potencijalno, jednog velikog učitelja.

Za mene, intimno, šta je gluma, s druge strane, jeste jedno previše intimno pitanje.

* Ostvarili ste zapaženu ulogu u seriji „Nemanjići: Rađenje kraljevine“, koja se upravo prikazuje. Recite nam kako ste dobili ovu ulogu i kako ste se osećali igrajući Rastka Nemanjića? Kako ste uspeli da ‘uđete u lik’?

– Ulogu sam dobio na kastingu koji je organizovao RTS. Kada mi je režiser, Marko Marinković, javio da sam dobio ulogu Rastka, bio sam presrećan, jer se ničemu nisam nadao. Kasnije sam postao zabrinut, jer je to uloga koju sam najmanje priželjkivao, budući da sa sobom nosi toliko odgovornosti. Ali na kraju, kako glumački, tako i profesionalno, ne mogu biti ponosniji što sam upravo njega igrao, kao ni zahvalniji ljudima iz RTS-a što mi je takvo poverenje ukazano. O mojim glumačkim tehnikama je rano govoriti, niti verujem da ću ikada o tome moći slobodno da govorim. Ono što je sigurno jeste da ih još uvek razvijam.

* Jedan članak o vašoj ulozi Rastka Nemanjića je počinjao rečima „Zbog njegove uloge gori internet“, kako gledate na veliki broj pohvala koje ste dobili za ulogu Rastka Nemanjića?

– Na to gledam kao na dobro obavljen zadatak. Gluma je javni posao, jedino merilo je ipak – javnost. Ako ljudi smatraju da sam obavio kvalitetan posao, ja nemam šta tu više da dodam. Naravno, malo je reći da mi je drago. Ovo mi je najveći projekat do sada u karijeri, iskustvo mi je pre njega bilo neveliko, kako želja, tako i stres da sve uradim na zadovoljavajući način su bili veliki, tako da, ponavljam se ali šta ću, malo je reći da mi je drago zbog svega.

* Šta biste izdvojili kao posebno značajno za mladog glumca kada je deo ovako velike produkcije kakva je serija „Nemanjići: Rađenje kraljevine“?

– Da se ne boji. Da veruje u sebe. To je uvek važno, ali u ovakvim slučajevima posebno. Ako je mladi glumac dobio ulogu, on ju je dobio jer sam po sebi vredi, jer ju je zaslužio, i mora se ponašati tako. On mora pažljivo slušati savete i uputstva kako režisera i ostalih članova ekipe, tako i starijih, iskusnijih kolega, ali ne sme se nikada ustručavati da pita, da zatraži pojašnjenje, objašnjenje, savet, da uđe u diskusiju. Jednostavno mora shvatiti da je ravnopravan. A često ovako veliki projekti umeju da “progutaju“ mlađe i neiskusnije glumce, a da to pritom nema veze ni sa čim, do njih samih.

* Šira publika vas je zapazila u filmu Stevana Filipovića „Pored mene“, gde ste imali zapaženu i po mnogima odlično odigranu ulogu Matije. U filmu igra i veliki broj vaših kolega sa klase, Stevan Filipović je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu, glumi i profesorka Mirjana Karanović. Koje su prednosti kada u filmu igrate sa kolegama sa klase, uz prisustvo profesora koji su vam ujedno i starije kolege?

– To je kao da idete na putovanje sa najboljim prijateljima, što se tiče kolega sa klase, kao i sa tatom i mamom, što se tiče profesora. Osećate se potpuno bezbedno, opušteno, čak nesvesno slobodno.

* Kakva sećanja nosite iz studentskih dana sa Akademije umetnosti u Beogradu? Šta je ono najvažnije što smatrate da ste naučili?

– Jedan od najlepših perioda u mom životu. Najvažnije što sam naučio, i što mi je omogućila pre svega profesorka Mirjana Karanović, jeste da budem svoj.