Andrija Kuzmanović: Robot postaje čovek, a čovek robot i to mi se uopšte ne sviđa

Dodaje da se sa filmom „Za danas toliko“ „tako lepo ispričao“.

„Evo ježim se i sad kad pomislim. To mi je bilo toliko potrebno. Zvao sam Marka Đorđevića i rekao sam mu: „Dečko, ti si nacionalno blago“. U ovom trenutku ludila, nebuloze, ničega, potrebno nam je da se vratimo suštini, da se vratimo nama. Poželeo sam da opet nemam isti par jastučnica u krevetu, da nemam mobilni, da vozim auto iz 1982, što zapravo i radim (smeh), ali mi je vratio ljubav prema sebi. Meni je vratio mene. To nam je neophodno. To je baza gde se vratiš na fabrička podešavanja. Nisu potrebna svetla, bilbordi, potrebna je ta nežna priča za koju smo se svi zauvek zakačili“, kazao je glumac  Andrija Kuzmanović u intervju za Nova rs.

Kuzmanović će večeras nastupiti u ulozi Teda Kramera na premijeri predstave „Kramer protiv Kramera“ u režiji Bobana Skerlića u Beogradskom dramskom pozorištu BDP.

Iako je priča ovog komada napisana sedamdesetih, porodice i odnosi među ljudima se, kako ocenjuje, nisu mnogo promenili.

„I dalje se parovi grčevito bore da naprave balans između posla, karijere i dragih ljudi. Kapitalizam nam je dozvolio da mislimo da svi sve znamo, da svi sve možemo, imamo internet i mogućnost da saznamo sve, odemo bilo kuda, ceo svet nam je na klik, ali mislim da nam je kapitalizam najviše oduzeo društvo, odnosno jedne drugima. Na intimnom nivou, nekada smo bili nežniji. Pamtim mnogo stvari. Takav sam. Pamtim svoje detinjstvo, moju najbolju ekipu uz koje sam odrastao – baku i deku. Išli smo po pet meseci na more, igrao se šah, pričalo se o komunizmu, o životu, vrednostima. Mnogo sam od njih naučio, posebno kako da poštuješ druge, da bi i oni poštovali tebe“.

Kuzmanović ističe da je na Balkanu porodica uvek bila polazna tačka, tvoja suština, a danas se malo i podrazumeva.

„Prvi zbog svog posla ne odem da posetim širu rodbinu, viđamo se na rođendanima i nažalost tužnim povodima. Ali, ono što mislim da se nikad neće promeniti je to da su Balkanci topli ljudi. Nažalost, često nas neka nesreća ujedini i podseti na to. Morala je da se desi korona i maske da bismo se ponovo pogledali u oči“
U kontekstu predstave i činjenice koliko društvo, utiče na nju Andrija Kuzmanović konstatuje da smo se mnogo otuđili i zatvorili u sebe.

„Otuđili smo se u našim nezadovoljstvima i umesto da razgovaramo, okrećemo se u sebe i u mobilni telefon. Tehnologija nam je omogućila da umesto da pričamo sa prijateljem, razgovaramo sa Siri. Iskren da budem, malo me plaši ta veštačka inteligencija i šta će ona doneti u budućnosti. Robot postaje čovek, a čovek robot i to mi se uopšte ne sviđa. A, to sve skupa otvara pitanje samoće. No, ja da menjam svet nemam nameru, niti imam vremena. Imam jedan, ovaj svoj život i mogu samo svojim primerom da ukažem na ono što ja smatram vrednim, a to je kada se čovek osloni na čoveka“, ukazuje glumac Andrija Kuzmanović.