Angažovani i buntovni autori

U vreme kada je festival živeo u ritmu dolče vita i merio svoj uspeh brojem starleta, on je možda imao i pravo. Poslednjih nekoliko decenija Kan je, i pored svog glamuroznog imidža, pokazao ne samo strast već i veliko interesovanje za političku i socijalnu tematiku i probleme. Uostalom, njegova evolucija i istorija bi se možda najbolje sagledale kroz broj buntovnih i angažovanih sineasta koji su prikazali svoja dela u Kanu. Na stotine njih.

I ove, 2019. godine festival u Kanu, koji mnogi i dalje vide pre svega kao hram glamura i šljokica, ostaće veran jednoj od svojih tradicija i odrednica – da bude platforma i ogledalo zabrinutog sveta. Zahvaljujući mnogim angažovanim sineastima na čijem se čelu svakako nalazi neizostavni Ken Louč.

Reditelj koji je dva puta osvajao Zlatnu palmu – „Vetar koji njiše ječam“ 2006. i „Ja, Danijel Blejk“ 2016. i koji je sada stigao sa porodičnom dramom „Sorry We Missed You“ o problemima jednog bračnog para, koji radi na neodređeno radno vreme. Pored engleskog veterana, tu su i neizostavna braća Darden, takođe dvostruki laureati – sa „Rozetom“ 1999. i „Detetom“ 2005, koji će predstaviti „Mladog Ahmeda“, fikciju o jednom 13-godišnjem adolescentu koji je zapao u zamku islamske radikalizacije. Pored njih, biće tu još nekoliko autora koji će se dotaći vrućih tema, među kojima su Marko Belokijo sa „Izdajnikom“, pričom o italijanskoj mafiji, zatim Brazilac Kleber Mendonca Filho sa „Bacuranom“, kao i Lađ Li sa svojim debitantskim delom posvećenim životu u siromašnim i nebezbednim predgrađima.

Nema sumnje da će svi oni naići na podršku, razumevanje i idealnog sagovornika u predsedniku ovogodišnjeg žirija Injarituu, angažovanom intelektualcu i reditelju, koji je već iskoristio priliku da na prvoj konferenciji za štampu najoštrije kritikuje migracionu politiku predsednika Trampa.

Ako prikupite i pogledate sve dosadašnje filmove Kena Louča, imali biste utisak da gledate istoriju naših života i vremena. Toliko su njegove priče istinite, uverljive, prave. I pored toga što je nakon filma „Ja, Danijel Blejk“ izjavio da se verovatno više neće vraćati kameri, mučna, prosto revoltirajuća stvarnost ga je na to ipak naterala. Tema njegovog poslednjeg dela je naravno život najugroženijih – radnika.

I to onih bez ikakve sigurnosti i zaštite – privremeno zaposlenih. Sa ugovorima na nula časova! O ljudima koji neumorno rade a koji od svojih nadnica ne samo što ne mogu pristojno da žive već nemaju niti sigurnost, niti bilo kakvu garanciju u pogledu svojih radnih mesta, odnosno poslova koje obavljaju.

U svom filmu „Sorry We missed you“ Louč nam daje portret jedne četvoročlane porodice iz NJukastla. Oca, vozača kamiona, koji isporučuje pošiljke, i majke koja pruža kućnu pomoć starim, bolesnim i hendikepiranim osobama. Dvoje beskrajno vrednih, požrtvovanih, predanih ljudi, krajnje posvećenih jedno drugom i svojoj deci – sinu, adolescentu i buntovniku, i kćerki, pametnoj, duhovitoj, ljupkoj i živahnoj devojčici. Budući da roditelji rade po 12 časova dnevno, deca su prepuštena sama sebi, što čini da su vremenom sve više upućeni jedno na drugo, ili na društvo – dobro i loše.

Ubitačna, bolna, skoro mučna slika života ljudi iz najugroženijih slojeva, koji i pored ogromnog rada i truda ne mogu sebi i porodici da obezbede pristojan život. Niti da vide bilo kakvu nadu i perspektivu. Loučov film je duboko human. Bolan. Potresan. Pun empatije. No, istovremeno, to je i nemilosrdna osuda neoliberalnog kapitalizma i sveta u kome živimo. I na koji smo pristali. Snažan zapis o patnjama i neizdrživoj i nepodnošljivoj situaciji i egzistenciji velikog broja običnih, ugroženih ljudi širom sveta. Jer engleski NJukastl nije usamljen primer, takvih ima svugde, po celoj Evropi i svetu.

Sudbina, poput sudbine njegovih glavnih karaktera – Rikija i Abi, takođe. Ali zato je samo jedan Ken Louč! Dragoceni, lucidni i angažovani posmatrač savremenog društva, koji je ovim filmom prevazišao sebe i možda napravio svoje do sada najsnažnije delo.

Brazilac Kleber Mendonca Filho je, nakon velikog uspeha koji je imao u Kanu sa svojim „Akvarijusom“ 2015, stigao ovoga puta na Kroazetu sa „Bacuranom“ – jednim bizarnim delom – mešavinom SF, vesterna i socijalno angažovane drame. Podseća me na neko impresivno, bogato jelo, možda i prebogato, u koje je stavljeno mnogo namirnica, no nedovoljno skuvanih. Ako bi trebalo da sažmem nešto što se teško da sažeti, onda bi to izgledalo ovako – „Bacuran“ – fiktivno istoimeno selo, mala komunica, sa bogatom istorijom, prinuđena je da svoje svakodnevne probleme, kako političke, tako i praktične, stavi na stranu, kako bi se suprotstavila napadu jedne dobro opremljene i dobro naoružane neprijateljske bande.

A to maleno mesto na severoistoku Brazila, čiji nestanak sa mape sveta možda niko ne bi ni primetio, odaje utisak vitalnosti, jedinstva. Mesto za koje se treba boriti. Da li je ono žrtva ekonomske kolonizacije od strane Amerike i Evrope i kulturne američke dominacije, kao mnoga druga? Pitanje koje se nameće i postavlja je – kako opstati i kojim raspoloživim sredstvima se upustiti u trku protiv realnosti? Mendocin film je socijalno angažovana drama sa elementima komedije, zapleta nalik basni i sa trunkom magičnog realizma.

S mnogo aluzija na lokalne političke i kulturne događaje, kao i na politiku novog predsednika Bolsonara. To je, rekla bih, zanimljiv hibrid, u kome ste nažalost više prinuđeni da se bavite analizom i tumačenjem toga šta je pisac zapravo hteo da kaže, nego da u njemu uživate, i u kome bi fusnote bile korisnije od titla.

Što se tiče „Jadnika“, Lađ Lija, šta da vam kažem?! Bio je to elektro šok! Trijumf! Eksplozivan, napet, uzbudljiv, pošten i hrabar zapis o socijalnim tenzijama u francuskom predgrađu, urađen sa impresivnom dozom samopouzdanja i energije, koji vodi ka apokaliptičnom finalu. Policijsko nasilje, prostitucija mladih žena organizovanih od strane nigerijskih bandi, uticaj Muslimanske braće na decu i omladinu… itd.,itd.

To je urbani triler, sa dovoljno karaktera da ispuni jednu celu TV seriju, pri čemu se radnja odvija u jednom danu, prateći akciju tri policajca iz antikriminalne brigade. „Jadnici“ su politički i human film u kome autor ne sudi nikome već prikazuje i razotkriva sistem u kome svi završavaju kao žrtve – kako stanovništvo, tako i predstavnici vlasti i zakona. Ovaj film je istovremeno i ozbiljna opomena – da, ukoliko se stvari suštinski ne promene, sve može da pukne i eksplodira u bilo kom trenutku.

Mati Diop, o kojoj sam vam juče pisala, svojim debitantskim ostvarenjem „Atlantik“ opravdala je nade i poverenje kako publike, tako i kritike, izazvavši divljenje i emocije. Ali na sasvim drugačiji način od Lađa. Impresivnim, poetičnim, melanholičnim i romantičnim filmom, sa elementima socijalne drame i natprirodne priče. O mladoj, prelepoj ženi čija je ljubav umrla u moru. Zapanjujući, uzbudljivo snimljen, sa zanimljivim i originalnim muzičkim skorom i izvanrednom ulogom Mama Sane koja se prvi put pojavljuje na filmskom platnu. Dirljivo, intrigantno, suptilno delo, obavijeno velom zavodljive misterije. Koje je može odvesti daleko.