Anita Mančić: Opstanak normalnog života je sad najvažniji

Glumicu koja je svojim pozorišnim i filmskim ulogama ušla u antologije našeg glumišta (dobila je najprestižnija domaća i regionalna priznanja, pet Sterijinih nagrada, „Zoran Radmilović“, „Velika Žanka“, „Zlatna maska“, „Carica Tedora“, dve nagrade FIPRESCI kritike za najbolje ženske filmske uloge…), gledaćemo u ulozi Ikonije, vlasnice kafane „Šargan“. Zanimljivo je da je isti lik, što se inače retko dešava, igrala u Simovičevoj drami 2002, u režiji Dejana Mijača.

Ko je današnja Ikonija, šta je ono što se promenilo u vašoj junakinji posle dvadeset godina?

– Uzbudljivo je bilo da ponovo gradim isti lik, ali bez obzira što je od nekadašnje Ikonije proteklo toliko vremena, mislim da je ona i danas slična, jer ne možete da pobegnete od Simovića – on je toliko uzbudljiv, precizan, savršen, da ne možete da mu uteknete, a razlikuje se možda onoliko koliko je Jagoš protumačio, i koliko joj je moj život u međuvremenu, i moje iskustvo, dalo još jednu nijansu života. Ikonija je sada zrelija, i ono što je meni neverovatno zanimljivo, luđa je nego što je to bila pre dvadeset godina, ima više života, i to je valjda ta potreba da kako vreme odmiče mi više grabimo za onim što je propušteno.

Vreme kada ste sa Mijačem radili „Šargan“ ipak je bilo drugačije, u svakom smislu imalo je mnogo više nade od ovog današnjeg. Kako živi Ikonija koju ćemo premijerno gledati?

– Ova Ikonija sada živi uprkos svih, i uprkos svemu, i to je bio moj pokretač. A te 2002. zaista je bilo jedno drugačije doba, i neke druge poruke su bile važne. Sada je opstanak normalnog života važan. Život u prkosu, to je moja Ikonija danas.

Radnja drame „Čudo u Šarganu“ događa se 1960. i neke godine, događa se u kafani, ispred nje i na obližnjem groblju, a počinje dok drug Vilotijević, večni političar, drži govor… Zašto od svih tih „nesreća koje su nam se džabe desile“, kako kaže vaša junakinja, ništa nismo naučili?

– Ne osuđujem nikoga, osim one koji su odgovorni za to, prosto nisam tako sazdana. Sazdana sam da razumem ljude, a ne da osuđujem i da nekom stavljam etikete. Osuđujem agresiju svake vrste, manipulaciju ljudima, ali nekako apsolutno, kao i ove likove u komadu, koliko god možeš da ih napadaš, moraš i da ih razumeš. Jako osuđujem svaku vrstu nasilja, nasilje meni zaista budi posebnu energiju koja mora da štiti, i ne mogu tako olako te ljude koji se sada nazivaju apatičnim, duhovno učmalim, uplašenim ili egzistencijalno ucenjenim, kakvi su i neki junaci u „Šarganu“, da osudim zašto nešto nisu uradili ili ne rade u životu. Ono što treba učiniti jeste to da ljudi koji se bave poslom koji je odgovoran, budu i odgovorni za to. LJudi koji vode politiku moraju da budu odgovorni spram naroda koji vode u bolju budućnost ili u propast. A te odgovornosti nema.

Šta je vama najuzbudljivije u „Šarganu“?

– Jako mi je uzbudljiva pojava vojske u komadu, činjenica da su neki ljudi koji su izgubili život za ovu zemlju, morali da ustanu iz grobova da bi nam rekli da su nekad bili deca kada su otišli u rat. Deca koja nikada nisu osetila miris ženskog tela osim mirisa majčinog mleka, a dali su život za ovu zemlju i za našu slobodu, i moramo u ime njih da shvatimo šta je sloboda. Mi olako doživljavamo tu slobodu, neko je život dao za to, a mi je prodajemo za pišljivu paru. Zato je i ova predstava danas posebna, neko je ustao iz grobova da nam kaže da se borio za mesto na ovom svetu na kojem ćemo mi biti slobodni ljudi u svakom smislu, i u tom smisli meni je „Šargan“ fantastičan.

Koliko smo danas uopšte slobodni ljudi?

– Čovek je slobodan onoliko koliko on hoće da bude takav. Danas, ako imaš jednu kokošku i parče zdrave zemlje ti si slobodan čovek, zavisnost nas čini neslobodnima, a ništa se ne mora. Ovog trenutka slobodniji je čovek ispod mosta koji nema krov nad glavom, i od mene i od vas, mi smo ovisnici o materijalne stvari, i to čini da strahujemo da će neko parče kvadrata da nam nestane, parčence hrane ili garderobe. Pa šta? Slobodni smo ljudi, i zato kažem da je svako slobodan onoliko koliko oseća. Ne razumem granice, ja sam čovek koji probija sve moguće granice – ovo je moja zemlja, u njoj sam rođena kao slobodna, i ja ću u njoj ostati slobodan čovek, i nikada iz nje neću otići. I slobodna sam, dokle god imam ovu zemlju, zdravu vodu i vazduh koji dišem. To mi je sasvim dovoljno.

Kako da se ljudi odbrane od straha, u ovo teško i smutno vreme u kojem ih razni moćnici plaše sa svih strana?

– Mene osećanje straha strašno uznemirava, i uopšte ne volim da bilo ko bude zastrašivan. Jedino što mogu da poručim ljudima je da se zapitaju da li će se plašiti ceo život ili će se plašiti jedan dan, pa neka izaberu šta je bolje. Za mene je uvek bilo najbolje svaki problem rešiti odmah, jer će se tako čovek rešiti i straha i problema, u jednom minutu, u jednoj sekundi, u jednom danu. Da živim strahu ne mogu, i neću, to je moj izbor.

Večita bolja budućnost

Junaci „Šargana“, kao i mi, stalno sanjaju o boljoj budućnosti. Hoće li nam se desiti, uprkos svemu?

– Bolja budućnost zavisi od svakog od nas pojedinačno, ako svi samo shvatimo da je jedan život i da se njemu moramo radovati, onda će to biti najveći naš pokretač da ga proživimo kao ljudi. Zato kažem – otvorite oči, idite za vašim srcem, za dobrotom i istinom, i idite u svoj život jer je jedan, jedini, više se neće vratiti

Autorska ekipa

Jagoš Marković, pored režije, potpisuje i adaptaciju teksta, scenografiju i izbor muzike, a Simovićeve antologijske junake, uz Anitu Mančić, oživeće i Tamara Dragičević (Gospava), Sanja Marković (Cmilja), LJubomir Bandović (Manojlo), Miodrag Dragičević (Anđelko), Marko Janketić (Mile), Miloš Samolov (Stavra), Nenad Jezdić (Prosjak), Boris Isaković (Skitnica), Jovana Belović (Jagoda), Nebojša Dugalić (Vilotijević), Slobodan Tešić (Islednik), Aleksej Bjelogrlić (Tanasko). Kostime potpisuje Lana Cvijanović, a repriza premijere zakazana je u nedelju, 3. aprila.