Anja Suša: Treba da učimo decu empatiji, osećaju za drugoga, pravdi

Ona je za N1 govorila povodom Gran Pri Bitefa Mira Trailović koji joj je dodeljen za predstavu „Žan“, savremenu bajku o Jovanki Orleanki.

„Između mene i Bitefa je prošao dobar broj godina, pa je sad za mene to stvarno prošlost, bitefovska prošlost, rado je se sećam, ali nisam preterano opterećena tim delom veze sa Bitefom. Bilo mi je drago što je predstava uvrštena, i to mi je bilo dovoljno, nisam očekivala nagradu, bilo mi je bitno da dođem sa predstavom koja je presek mog sadašnjeg rada, to je već za mene bila nagrada“, navela je rediteljka.

„Naša verzija“ priče o Jovanki Orleanki, rekla je Suša, počinje tamo gde se izvorna završava, to je post mortem Žan koja se dešava u postapokaliptičnom društvu koje podseća na naše.

„Ideja da se da život za ideale i zajednicu, za druge, koja je gotovo umrla… došli smo do pitanja čega bi ona bila simbol danas, koju vrstu borbe bi vodila, i pošto klimatske promene jesu akutno pitanje danas, odlučili smo da predstavu odvedemo u tom pravcu i napravimo priču o devojci koja je neka vrsta utopijskog idealiste koji spasava planetu Zemlju“, objašnjava rediteljka.

Decu treba da učimo iščezlim rečima: empatija, pravda, osećaj za drugoga

Ona smatra da je uvek sve na pojedincima i pojedinačnoj odgovornosti. „Iako se radi o ličnoj odgovornost ona treba da prevazilazi nas, i da bude odgovornost i za zajednicu, treba da učimo decu da se vrate i uče bazičnim pojmovima, empatiji, osećaju za drugoga, pravdi, bazičnim rečima koje su zaboravljene i iščezle iz vokabulara“, ocenila je.

Rekla je i da to zna slučajno jer boraveći u Beogradu intervjuiše decu zbog rada na radionicima, i skoro niko od dece ne zna da odgovori na pitanja šta je manjina, šta je pravda, nejednakost…

„Uvek se svodi na pojedice i tragično je što oni moraju da budu žrtve da bi bili prepoznati kao značajni, i to je korpus tema kojima se moja predstava bavi“, navela je.

Suša je rekla i da je jednom nogom u Švedskoj, a jednom u Srbiji.

„I tako će uvek biti, Beograd je moj dom, pre svega bih rekla Beograd, i teško mi pada ono što vidim. Ali Švedska je isto moj dom, moje utočište, dala mi je sve ono što mi je ovde bilo oduzeto, nekada i oteto, dala mi je i mir i mogućnost da se normalno bavim svojim poslom, da živim normalno i to je mnogo. A kad gledam vesti odavde nemirna sam i tužna sam“, dodaje.

Govoreći o napadima na glumce tokom protesta protiv nasilja, ona je navela da je to „bilo strašno“, i dodala da želi da zahvali glumačkom esnafu zbog pokazane hrabrosti, koja je manje došla iz drugih delova pozorišne profesije. „Najviše su reagovali glumci i na tome im zahvaljujem.“

Ona je zaključila rečima da je radeći na predstavi u Beogradu prošle godine upoznala čitavu jednu novu generaciju glumaca kojima se oduševila. „Jer su nepotkupljivi, hrabri.“