Pisac Ante Tomić za Danas o pisanju, sebi, novinarstvu i tome zašto nije vozač: Meni je dosta sramotno kad vidim da ljudi klikaju budalaštine

Prvo što pitamo jednog od autora – Antu Tomića je ko je smislio naslov prepiske po kome je nazvana i knjiga „Jesi li video ovo?“

– Naslov kolumne je Veljkov (Lalić, glavni urednik Nedeljnika, prim. A. Ć.) On je odmah kazao da bi želeo da se Draža i ja dopisujemo i da se ta kolumna zove „Jesi li video ovo?“ Ja rekoh: „Prodano“ – kaže pisac Ante Tomić za Danas posle predstavljanja zbirke odabranih kolumni „Jesi li video ovo?“ gde su prisutni, između ostalog, mogli da saznaju da pored toga što mnogo ljudi od njega ima tremu, i on sam je, po vlastitim rečima, tremaroš i neretko jedna preplašena osoba.

Ne pomaže izgleda ni to što ga najavljuju kao veliko novinarsko i književno ime regiona, što mu posle predstavljanja knjige ljudi prilaze da im se potpiše na njihov primerak, da se sa njim fotografišu, razmene koju reč i, svakako, da pohvale njegovo pisanje.

Drago mu je, ali je to kratkog veka.

– Ja sam dosta povučena i privatna osoba i naravno da mi je silno drago, ali se i malo prepadnem. Postoje ti mali trenuci zadovoljstva i ogromni nezadovoljstva, sumnje i straha. Nekako, ja sam ta osoba i ne očekujem da ću se promijeniti, da ću postati neko drugi a mislim i da je prirodno biti nesiguran. Najgori su mi ovi što sve znaju. Takvi obično završe na čelu države i odvedu nas u provaliju. Ti samouvjereni, oholi tipovi su, zapravo, najgori.
Na pitanje da li mu je Draža najbolji  pen frend (pen friend) i ako nije zašto, zasmejao se i odgovorio da mu je Draža jedini pen frend.

– On je moj jedini pen frend, ja se ni sa kim ne dopisujem redovito. Zapravo ne pišem ništa privatno, osim onih kratkih poruka ženi: “Ostali smo bez mlijeka“.

Što se tiče toga da je u ovim kolumnama najličniji kaže da i tada postoji kreacija.

– Obično volim da se pretvaram da sam jako loša osoba, okrutna, bezobrazna. Zapravo, kad pišemo, rijetko je to, zaista, o sebi. Uvijek napravim neku osobu koja nisam stvarno ja. Napraviti sebe gorim je uvijek zabavno. Zašto bih inače pisao o sebi? – pita se Ante.

Kada je u pitanju najčitanija kolumna, da li to uopšte prati i da li mu je ponekad žao što se neka od kolumni koja je prema njegovoj oceni dobro napisana ne čita toliko, kaže:

– U poslednje vrijeme ne mogu sam procijeniti šta mi je dobro, šta mi je loše. Nemam nikakav osjećaj o tome. Nekad pomislim: „E, ovo mi je bilo baš dobro“, ali primetim da neki s tim nisu baš tako sretni. Drugi put napišem tekst i mislim se „ovo je stvarno bilo jadno“, a ljudi mi kažu: „Kako si ono divno napisao“, tako da ja sam promašujem u ocijeni svog rada 100 odsto.

Najčitanija kolumna, koliko se seća, bila je o tome kako naše ratne vođe i poglavice nikada nisu slale svoju decu u rat.

– Sad kad se pokušavam sjetiti šta mi je bilo jako puno čitano mislim da je to bila kolumna o tome kako ni Milošević ni Tuđman nisu slali svoje sinove i unuke da poginu za voljenu zemlju. Nekad me iznenadi kako se nešto čita ili kako je nešto prošlo potpuno nezapaženo, a ja sam mislio da je važno – dodaje Ante.
O tome da su Velike priče, uprkos opštoj buci medija i društvenih mreža punih bizarnih informacija, uspele da osvoje publiku kaže:

– Meni je dosta sramotno kad vidim da ljudi klikaju budalaštine, tipa baš je Ivica Ivanišević nedavno našao da je najčitaniji bio tekst: „Jesmo li čitav život krivo jeli banane?“ Od toga se osjetiš baš loše – konstatuje Ante, dodajući da kad su on i njegova generacija počinjali da se bave novinarstvom, biti novinar je bilo važno zanimanje.

– Taj pad u beznačajnost i glupost je svima nama teško pao i onda se pojavilo nešto što je drugačije već u samom imenu – Velike priče. To se čita a nije nešto na što ćeš kliknuti i zadržati se deset sekundi, to je učinilo da novinarstvo bude ponovo novinarstvo, da neko da svoj novac za to i mene to ohrabruje. Takav medij je, zapravo, nešto što ja želim raditi – zaključuje Ante Tomić.

U dobrom društvu

* Zašto niste vozač?
– To je bilo jako davno, ja sam bio u toj vojnoj školi i stvar koju smo svi učili je bila vožnja. Bili smo mjesec dana na poligonu i vozili neke velike kamione. Od šestoro ljudi samo nas dvojica nismo položili. Ja sam jedan od te dvojice i nikada kasnije nisam ponovo pokušao, a onda sam došao do zaključka da to i nije tako neobično. Evo, Draža nije vozač, Teofil Pančić nije vozač, pokojni Pera Luković nije bio vozač, Ivica Ivanišević nije vozač, Boris Dežulović nije vozač, Viktor Ivančić nije vozač, pokojni Predrag Lucić nije bio vozač, dakle, negde sam u dobrom društvu.