Antikolonijalni heroj

Ipak, ako ste naćulili uši (jer je, avaj, bilo i mikrofonije), mogli ste čuti ponešto o uvek velikoj temi o nespornom i spornom kod Ive Andrića.

Na tu temu pisac Muharem Bazdulj otpočeo je parafrazom jedne Andrićeve sentence iz Znakova pored puta – „Posle naše smrti predmet vašeg proučavanja može biti i šta smo bili i šta smo pisali, a dok smo živi, samo ono što smo pisali“. Po Bazduljevom mišljenju, ključno za Andrića je to da se istorija Jugoslavije, u obe njene inkarnacije, prelama kroz njegov život. I kada je prošlo 25 godina od njenog raspada i kad je Srbija, ne svojom voljom, prestala da bude deo i one poslednje Jugoslavije koju je činila sa Crnom Gorom, te dileme iz Andrićevog života na najelementarnijem dnevnopolitičkom životu izašle su pred Srbiju kao državu. Jer, između ostalog, smatra Bazdulj, ako bi se Srbija identifikovala sa pravoslavljem, onda bi ostala ne samo bez Andrića, već bar za četvoricu od pet najboljih pisaca u njoj ne bi bilo mesta. Zapravo, dodaje on, sporno kad je Andrić u pitanju ima više veze sa parapolitičkim fenomenima nego sa onim što je književnost. Nesporno je, pak, prema Bazdulju, Andrićeva aktuelnost. Kada se uzmu u obzir izbeglice sa Bliskog istoka, njihov sudar sa Zapadom, Andrićeva književnost je zanimljivija danas nego pre 40 godina u geopolitičkom smislu. Ideja o Andriću kao islamofobu i turkofobu, koja se prepetuira već 50-60 godina, pada u vodu ako se zna da u Turskoj, u kojoj je Andrić bio prevođen i popularan, nikome ništa takvo nije palo na pamet, rekao je između ostalog Bazdulj.

Pisac Vladimir Pištalo vidi Andrića kao spoj Hermana Broha i Bore Stankovića, odnosno kao otomanskog ekspresionistu. On takođe kaže da po njemu Andrić, koji je strainski verovao da mudrost postoji i da se nešto o svetu može promisliti i zaključiti, zapravo ne može da bude aktuelan u današnjoj kulturi tvita. I još pre, kao „pisac mladosti, sirotinje i emancipacije i antikolonijalni heroj“ ne može biti aktuelan u neokolonijalno doba.