Antonioni turskog filma

Nakon tri godine studija arhitekture, on shvata da to nije ono čime bi želeo da se bavi i rešava da se posveti pisanju. Budući da je bio iz imućne porodice, ona mu pruža podršku u tome i on, uz povremeno objavljivanje tekstova u štampi, kreće da piše svoju prvu knjigu. Vreme je prolazilo, a od knjige ništa. Nakon osam godina, on saopštava svojima da je knjiga napokon završena. Porodicu još jedino interesuje – o čemu je pisao sve te godine?! Šta je tema knjige? Pa, „istorija naše porodice“, odgovorio im je Pamuk. Oduševljenje što je završio knjigu zamenilo je totalno razočarenje i bunt Pamukovih, a reakcija je bila sažeta u rečenici – „pa zar nisi imao ništa pametnije da pišeš nego o našoj porodici“. Nastavak znate. Objavio je desetine knjiga, dobio Nobelovu nagradu za književnost, i jedan je od autora čija su dela najbolje prodavana.

Jedan od njegovih sunarodnika Nuri Bilge DŽejlan je, takođe, svoja prva tri filma napravio o svojoj porodici. U ovoj „provincijalnoj trilogiji“ su glavne uloge igrali njegov otac, majka, svi poznati i nepoznati rođaci i mnogobrojni prijatelji, a on je na sebe preuzeo sve tehničke poslove – pisanje, režiju, zvuk, dizajn, produkciju, itd. i, naravno, finansirao ih je sam. Moglo bi se reći da je to bila eksperimentalna faza, sa ciljem da vidi može li ili ne da zakorači u svet filma. Jer, sve do svoje 35. godine DŽejlan nije znao takoreći ništa o tome. Nastavak takođe znate. Postao je Antonioni turske kinematografije i majstor sedme umetnosti, sa delima koja pripadaju antologiji svetskog filma.

Rođen je u Istanbulu 1959, a detinjstvo je proveo u Jenisu, u unutrašnjosti, budući da mu je otac tamo radio kao agroinženjer. Gimnaziju završava u Istanbulu i upisuje se na Tehnički fakultet, gde prvo studira hemiju, a potom elektrotehniku. Tokom studija počinje da se interesuje za vizuelne umetnosti i muziku, a pasija mu postaje fotografija, pa baveći se njome čak zarađuje i neku paru za džeparac. Dostupnost ogromne biblioteke i muzičke arhive, kao i blizina kinoteke, igrale su značajnu ulogu u podhranjivanju njegove nove ljubavi za film i muziku. Studije završava 1985. i tada počinje da razmišlja čime bi trebalo da se bavi. Da bi odložio donošenje odluke, on kreće na put u Britaniju, a zatim Nepal i Indiju. Po povratku, još uvek neodlučan, on odlaže agoniju odlaskom u vojsku. I tokom tih 18 meseci u kasarnama u Ankari, on pronalazi sebe i svoj put. Rešava da se posveti filmu i kameri. Kaže da je presudnu ulogu u tome imala biografija Romana Polanskog, jer je shvatio da bi i on mogao da krene njegovim stopama. Po izlasku iz vojske on svoju odluku sprovodi u delo. Upisuje studije filma na akademiji i počinje da se bavi komercijalnom fotografijom da bi preživeo. Ali sa 30 i više godina on je bio ubedljivo najstariji student na akademiji. U žurbi da napravi karijeru, on nakon dve godine napušta studije i kupuje svoju prvu kameru…

A karijera je bila munjevita i retko plodna. Nakon porodične filmske sage, DŽejlan 2002. pravi „Uzak – Dalek“, film o fabričkom radniku, koji iz unutrašnjosti dolazi u goste kod svog rođaka – depresivnog istanbulskog fotografa. To je briljantan, mračan film kojim dominira tenzija, skoro antagonizam između ruralnog i urbanog, radničkog i intelektualnog, između potreba za komunikacijom s jedne, i za usamljenošću i tišinom, s druge strane.

„Kao intelektualac koji živi u Turskoj, ja osećam te tenzije svakodnevno“, kaze DŽejlan. „Imam puno prijatelja i rođaka koji žive u unutrašnjosti i viđam ih često. Kada se oslobodim intelektualne atmosfere u kojoj se krećem i odem da vidim svoje prijatelje, moj mozak radi vrlo brzo i čisto, počinjem da razmišljam više o suštini života nego pre. Bolje vidim svoje greške, šta sam izgubio kao čovek… mnoge stvari…“.

Nakon što je „Uzak“ osvojio Gran-pri u Kanu 2003. DŽejlan je stekao međunarodnu slavu i ime. O tome najbolje govori podatak da je „Uzak“ na drugim festivalima i smotrama osvojio još 47 nagrada, od kojih 23 međunarodne i tako postao film sa najviše nagrada u istoriji turskog filma. A zatim su sledile „Klime“ 2006. zapanjujući, uznemirujući i bolan film o braku u slobodnom padu, u kome igraju DŽejlan i njegova supruga Ebru, koja je bila i koautor scenarija. Za „Klime“ dobija nagradu Fipresci 2008, a za „Tri majmuna“, koji je istovremeno i inteligentan portret disfunkcionalne porodice i konvencionalni triler, DŽejlan u Kanu osvaja Palmu za režiju, film biva nominovan i za Oskara za najbolji film na stranom jeziku. U Kanu se 2009. pojavljuje kao član žirija, a 2011. njegov film „Bilo jednom u Anadoliji“ – fascinantan krimi triler, ponovo biva nagrađen Gran-prijem Kanskog festivala. „Zimski san“ 2014. – maestralna studija o sredovečnoj melanholiji i bračnoj fragilnosti osvaja Zlatnu palmu.

Nema nikakve sumnje da je Nuri Bilge DŽejlan jedan od najznačajnijih filmskih stvaralaca koji se pojavio ovog stoleća. Originalna figura i može se reći pokretačka snaga u povratak vere u ozbiljan, ambiciozan, moralno zapitan evropski umetnički film, koji je 60-ih i 70-ih godina doživeo svoj uzlet i visinu sa Bergmanom, Tarkovskim, Antonionijem i Angelopulosom. NJegovi filmovi su u podjednakoj meri filmska i intelektualna iskustva i izazovi, u kojima je akcenat na atmosferi, raspoloženju i na trenutku, sa dugim kontemplativnim scenama i sporim, prosto statičnim sekvencama obojenim melanholijom. Sa fascinantnim pejzažima, u kojima neretko dominira sivo nebo i gust, težak vazduh. Sa misterioznim karakterima koji nikada ne pokazuju emocije. Sa tišinom dijaloga, pomešanim sa prirodnim zvucima mora, vetra, ptica. To su zapravo filmske poeme i novele na platnu, koje se bave egzistencijalnim pitanjima čoveka, koje treba iščitavati više puta, budući da su obojene dobro kontrolisanom dvosmislenošću, što ih čini još dubljim i mudrijim.

I pored svoje nesumnjive ekskluzivnosti, DŽejlan je stekao veliki broj ljubitelja i poštovalaca svog opusa. On kaže da gde god da prikazuje svoje filmove nailazi na sličnu publiku – ljude koji izgledaju različito, govore različitim jezicima, no koji nalaze bliskost sa njegovim filmovima iz istih razloga. „Mislim“, kaže on, „da u svim kulturama postoji izvesna grupa ljudi koja postavlja slična pitanja o životu. Te ljude možete sresti u Teheranu, u Singapuru, NJujorku, svugde. I ta grupa ljudi čini i stvara neku drugu vrstu naroda. Kroz filmove, vi pronalazite ljude bliske vašoj duši i vrednostima.“

I, evo, ove godine u Kanu ga sigurno očekuje veliki broj baš takvih ljudi, koji sa nestrpljenjem očekuju da vide njegovo najnovije delo – „Drvo divlje kruške“. To će, uverena sam, opet biti praznik za dušu i oči. Sa nagradom ili bez nje.