Na sceni Kult Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ večeras od 19.30 premijerno će biti izvedena predstava „Bekstvo“, nastala prema komadima Ežena Joneska „Novi stanar“ i „Kakav kupleraj!“, a u postavci mlade rediteljke Ane Grigorović, apsolventkinje pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Ivane Vujić. Dobitnica je nagrade „Hugo Klajn“ za najboljeg studenta režije u generaciji. Kao asistent reditelja radila je na predstavi „Derviš i smrt“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Režirala je predstavu „North Force“ u Dadovu 2009. godine za koju je dobila nagradu „Zoran Ratković“ za najbolju režiju i nagradu grada Beograda za stvaralaštvo mladih za 2009. godinu. U Dadovu je 2010. godine režirala predstavu „Dečaci Pavlove ulice“.
Na „Bekstvu“ je sarađivala sa dramaturškinjama Milenom Bogavac i Vanjom Nikolić, scenografiju je uradila Marija Jocić, a kostime Snežena Veljković. U predstavi takođe igra mlada generacija glumaca: Nemanja Oliverić, Milena Predić, Pavle Jerinić i Bojan Krivokapić.
– „Novi stanar“ je jedan od brojnih Joneskovih kratkih komada, moćna scenska metafora kojom pisac izražava svoj otpor prema svetu koji ga okružuje. Koristeći delove komada „Kakav kupleraj!“ želeli smo da proširimo metaforu i definišemo društvo kojeg se pisac toliko gnuša. Bekstvo novog stanara je bekstvo svih koji veruju u neki bolji svet u kojem nema mučitelja i mučenika, stoji u rediteljskoj eksplikaciji predstave – kaže Ana Grigorović, u razgovoru za naš list.
Osim što su izazov za postavljanje na scenu, kakve zamke sa sobom nose drame apsurda?
– Drama apsurda je izuzetno zahtevna, jer vam se čini da je sve moguće. Gledala sam dosta postavki Joneska u kojima se insistiralo na neobičnim kostimima i nerazumljivim postupcima, uz opravdanje da je to svet pisca. Sa time se nikada nisam slagala jer smatram da je apsurd nova stvarnost i da ga treba čitati iz naturalističkog ključa. Problem predstave mora biti razumljiv, što je najveći zadatak u postavljanju Joneskovih komada.
U ovom slučaju koristili ste dva Joneskova komada a, pored vas, dramaturgijom u radu na predstavi bavile su se i Milena Bogavac i Vanja Nikolić. To deluje kao složen proces rada u kome je teško razlučiti šta je i ko je „glavni“?
– Nikada ne razmišljam o tome ko je glavni u procesu rada na tekstu. Mislim da smo jedna drugoj bile neophodne. Rad na tekstu je trajao dugo i nailazile smo na dosta problema, jer smo pokušale da scensku metaforu komada „Novi stanar“ proširimo i upotpunimo, što nije bio lak zadatak. Svakako smo funkcionisale kao dobar tim, jer smo se zajedno izvlačile iz ćorsokaka u koje smo zapadale.
Koliko je teško mladim rediteljima (i možda još teže onima među njima ženskog roda) da se na ovdašnjoj pozorišnoj sceni izbore za svoje mesto?
– Mladim rediteljima je generalno teško da se izbore za angažman, nevezano za pol. U Srbiji se mladim rediteljima smatraju već afirmisani tridesetogodišnjaci i retko se skreće pažnja na veliki broj mladih, tek diplomiranih studenata. Smatram da se mladi reditelji moraju truditi da rade što više i na svoju inicijativu, da bi za par godina zaista zaslužili status „mladog reditelja“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
