Apsurdni režijski eksperiment

Režija ovogodišnje premijere „Tanhojzera“ pripala je u čast Sebastijanu Baumgartenu, koji je linije sukoba i antinomija između strastveno-čulnog junaka na Venusovom bregu Tanhojzera i uzdržanog i uređenog sistema Elizabete na Vartburgu. U temelju ove muzičke drame, koja se smatra romantičnom, je eksces sučeljen sa askezom. Konflikt apolinijskog i dionizijskog, Vagner je recipirao u duhu Ničeove filozofije, vešto je utkavši u osnovnu strukturu narativa. Scenografiju je radio arivirani holandski likovni umetnik Joep van Lieshout, koji za sebe sebe veli da je „anarhični hedonist“, smestio je radnju Tanhojzera u gasovodni sistem „spojenih sudova“, cevi i cisterni sa biološkim gasom koji je naslovljen „biološki reaktor“. Sav ovaj bizarni preplet cevi i cisterni valja razumeti kao metaforu i šifru postojanog protoka i međuprožimanja duha i materije, a u formalnom smislu nešto između arhitekture, dizajna i hepeninga. Vizuelna paralela bi se mogla povući sa Fric Langovim „Metropolisom“ koji je ujedno centar za recikliranje i nekakva bizarna rafinerija destilata naslovljen „Alkoholator“. Ovaj sistem je ujedno i fundamentalna struktura komunikacije, te će Elizabeta nestati u cisterni i gasovodu, što bi moglo biti asocijacija na užase gasnih komora Holokausta. Naravno, režija nije intendirala takvu interpretaciju, iako ju je morala kao riziko imati na umu, pri inscenaciji deklarisanog antisemite Riharda Vagnera.

Multimedijalna internet-estetika je dominirala, te su sve vreme kao „paralelna radnja“ tekli projektovani songovi opskurne nemačke rok grupe „Ramštajn“ i druge iritirajuće vizuelne sekvence koje je veoma teško dovesti u smisaonu vezu sa sižeom ovog dela. Baumgartner, koji je formiran na stilističkim premisama Brehtovog epskog teatra i tehnike „uneobičavanja“, rado je kripto-dijalektički eksperimentisao režijom ovog kompleksnog Vagnerovog dela, te je 50 gledalaca izveo na binu koji su sedeli na levom i desnom krilu pozornice, kao nemi svedoci dinamičnog plota razlomljenih narativnih linija. Dirigovao je Tomas Hengelbrok, na izričitu želju reditelja, a u naslovnoj ulozi je nastupio Lars Kleveman. Ovo je bio „debi“ na „zelenom bregu“ Bajrojta za tenora sa svetlim tembrom iz Švedske, kao i za izvanrednu Kamilu Nilund u ulozi Elizabete. U ulozi Venusa je nastupila Stefani Fride i bariton perfektne dikcije Mihael Nađi u ulozi Volframa fon Ešenbaha. Publika je burnim ovacijama nagradila ekscelentni hor i dirigenta Hengelbroka koji je orkestar inspirisao na divno fraziranje. Eksperimentalna režija je dopuštena, ali ako je u konsonantnom sklopu sa Vagnerovim Gesamtkunstwerk, a ne naprosto provokativni kontrapunkt bez semantike i dijalektičkog smisla. Otuda je i kritika i verzirana publika u pitanjima Vagnerove estetike vernosti delu ovu inscenaciju „Tanhojzera“ dočekala na nož i impertinentnim buuu-protestima propratila apsurdni režijski eksperiment.