Pozorišna sezona 2024./25. u Nemačkoj otpočela je izvođenjem komada ”Moja godina odmora i opuštanja” prema istoimenom romanu Otese Mošfeg.
U minhenskom Folskteatru je dramatizovana verzija romana izvedena je kao pozorišni komad u adaptaciji Leona Friša i Katarine Štol, koja je ujedno i režiserka ove inscenacije.
Plot ovog romana odnosno njegove scenične varijante odnosi se na godine početka novog milenijuma.
U svom poznatom romanu, smeštenom u vreme ranih 2000-ih, američka spisateljica Otesa Mošfeg postavlja pitanja o tome šta mladu generaciju očekuje u ovom besmislenom svetu i kako bi moglo da izgleda njegovo radikalno odbijanje, kao i problem izolacije iz takvog sveta.
Katharina Štol postavlja radnju kao apsurdno putovanje kroz lavirint sna i stvarnosti.
Mladoj ženi koja živi i radi u Njujorku su otvorena vrata u svet sjaja.
Visoka je, vitka i izuzetno lepa.
Upravo je diplomirala na elitnom univerzitetu i sada radi u popularnoj umetničkoj galeriji.
Živi u najskupljem delu grada što može sebi da priušti jer je pre nekoliko godina nasledila malo bogatstvo.
Dakle, stvari u njenom životu ne mogu ići bolje.
U stvarnosti, međutim, ona ne želi ništa drugo nego da okrene leđa čitavom svetu.
Čežnja za ništavilom
Glavni lik u „Mojoj godini odmora i opuštanja“ čezne za velikim ništavilom, apsolutnim bekstvom iz sveta u obliku hibernacije.
Katarina Štol, režiserka drame čije je ovo prvo izvođenje u Nemačkoj, sada prenosi roman na scenu kao malu terapijsku konstelaciju sa referencama u odnosu na pop muziku i istoriju umetnosti.
Žena spava.
Svet joj se čini lišen smisla, ona prezire svoju okolinu – umetničku scenu Njujorka – i svoje bližnje.
Bezimenu protagonistkinju ne zanimaju samoostvarenje, karijera i društveni život, uprkos brojnim privilegijama.
Umesto toga, odlučuje se na radikalno povlačenje: želi da prespava čitavu jednu godinu dana.
Ispraznost njenog sveta na početku milenijuma, sećanja na njeno emotivno hladno detinjstvo, smrt njenih roditelja i ostale pojedinosti njenog prošlog života, poput drugarice Reve, trebalo bi da iščeznu u ovoj hibernaciji.
Psihijatar joj prepisuje bezbroj lekova.
Međutim, nakon nekog vremena oni imaju neželjeni efekat da njeno nesvesno razvija sopstveni život.
Njeno nesvesno ja iznenada je tera da čini stvari koje zapravo želi da potisne: brige o sebi i žurke se vraćaju u njen život dok ona spava i sve manje može da veruje svom sećanju i svom osećaju za stvarnost.
Psihijatar joj je prepisao čitav arsenal sedativa, antidepresiva i tableta za spavanje.
Uz pomoć leka ona želi da „prezimi“.
Ali onda, u jednom od nekoliko budnih trenutaka, shvata da i u snu ima, odnosno živi svoj život.
Pronalazi račune kreditnih kartica koji ukazuju na odlaske u kupovinu i posete frizeru.
I očigledno ona se redovno dopisuje (”chatet”) sa strancima na čudnim internet forumima.
Ali se toga ne seća.
Podsvest uzvraća udarac
Spavanje uglavnom ima dobru reputaciju.
Svako ko spava imaće zdrav san i, uz malo sreće, moći će da prevaziđe svoje probleme u snovima.
Stvari su drugačije za mladu Njujorčanku koja je i naratorka u prvom licu u romanu Otese Mošfeg.
Ona spava da bi izbegla društvo i u nadi da će „potpuno nestati“.
Uz koktel lekova protiv bolova, barbiturata, psihotropnih odnosno psihoaktivnih lekova ona odlazi u nirvanu da bi povremeno izbijala na površinu, u somnambulističkom, mentalno pomućenom stanju.
Gubi posao u galeriji.
S vremena na vreme je posećuje njena prijateljica Reva i priča razne gluposti, ili se ponovo pojavi njen „faking prijatelj“ Trevor.
Roditelji su mrtvi, otac je umro od raka, majka od alkohola.
Nije sve tako lepo u njenoj prošlosti.
Mošfeg, rođena u Bostonu 1981. godine, oslikava površno i isprazno kapitalističko društvo koje se bavi telesnom težinom, izgledom i seksom.
Umetnička galerija nudi uvid u vašar taština i samoprezentacija.
Naratorkino brutalno samouništenje u snu zapravo je saosećajnija verzija.
Spavanje i psihoaktivni lekovi služe za izbegavanje bola, usamljenosti i bespomoćnosti.
Ali ubrzo podsvest uzvraća udarac.
Naratorka je užasnuta kada otkrije da tokom dubokog sna odlazi na izlete.
Ona otkriva fotografije čudnih muškaraca sa kojima je pila i, što je još gore, postavila je fotografije svojih usta i anusa i poslala ih strancima.
Ne može da se seti ničega i više ne može da veruje sebi sve dok, uprkos svim lekovima, uopšte ne može da spava i danima gleda iste filmove.
Tanak materijal
U osnovi, „Moja godina odmora i opuštanja“ zasniva se na jednoj ideji – projektu „hibernacije“ – i prilično jednodimenzionalnoj socijalnoj dijagnozi.
Perspektiva je nužno ograničena, jer je glavni cilj spavača da se isključi, a spoljašnji svet je samo uznemirava.
Sve u vezi sa tim je dizajnirano da bude tiho, te se gledalac osnovano može upitati: čemu onda toliko teksta?
Da stvar bude gora, knjiga i drama se završavaju 11. septembra 2001. terorističkim napadom na Svetski trgovinski centar.
Kao literarni rezultat ovog eksperimenta dubokog sna, ovo je tanak materijal koja pluta na površini.
Otuda je režija, da bi premostila zjapeći dramaturški prostor, imala inventivne izlete u svet pop-muzike, plesa i vrtoglavih strobokopskih efekata.
O paralelenim ”perspektivama” kroz video-projekcije i zoom-efekte je gotovo izlišno govoriti, jer je to sredstvo postalo govoto obligatorni rekvizit modernog nemačkog teatra.
Dramaturg je mogao ovu naraciju od gotovo dva puna sata somnabulnog geganja sa jedne na drugu stranu bine da kondenzuje u radnju sa nešto oštrijim konturama.
Verna publika minhenskog Folksteatra ipak je sa aplauzom sa puno entuzijazma pozdravila protagoniste i tim ove produkcije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
