Arctic Monkeys – „The Car“ vozi sporo i dužim putem, ali eventualno stigne do cilja

Toplo hladni odnos vatrenih fanova i benda je počeo još pre 4 godine, kad su rešili da prvi put spuste loptu, i naprave skoro pa konceptualni „Tranquility Base Hotel & Casino“, i zaokrenuli u nešto drugačiji i odrasliji zvuk na koji je trebalo se malo i navići. Vremenom su se sa njega iskristalisali hitovi, publika ih je zavolela i prihvatila, uz nadu da će se bend ipak vratiti stadionskom roku sa prethodnih izdanja.

Nove pesme su stigle, još sporije i „odraslije“. Album „The Car“ je i dalje tvrdoglavo putovanje benda koje je rešio da ne podilazi mainstream publici (ali ni bilo kojoj drugoj) već da kao autori svaraju svoj zvuk, onakav kakav njima odgovara i kako se oni trenutno osećaju. A osećaju se matoro. U trideset šestoj godini, koliko ima pevač Aleks Tarner koji je složićemo se predvodnik parade, momci zvuče kao da ih je kriza srednjih godina nagrizla već odavno, i da nikakva brza kola i mlade ljubavnice ne pomažu u tom osećaju praznine. Naravno, pričati o starenju sa 36 je isto kao kad muškarci proglase skoriju smrt jer ih je sustigla prehlada i temperaturu 37, 2. Međutim, pošto potpisnik ovih redova ima isto godina koliko i Tarner (a i često mi se dešava da umirem sa temperaturom 37, 2) ostaje mi samo da kažem da ih sve potpuno razumem. Minus brza kola i mlade ljubavnice.

Prvi singl „Therе better be a mirrorball“ otvara album i prvi je singl, i u startu je pročitano kao poruka benda da će predstavljati i sam ton i raspoloženje albuma. I da, ideja da se u prvi plan grunu gudači kao i Tarnerov vokal, dok ostatak benda pravi zvučnu podlogu je i osnova većine pesama. Mnogi će upravo zbog toga imati problem, kao i to što Tarnerov vokal često deluje kao izašao iz nekog mjuzikla, a ne rok benda. Ipak, bend najbolje zvuči tamo gde iskače iz koloseka, u nekim drugim pravcima, poput skoro pa 70’s potentnog fanka „I Ain’t Quite Where I Think I Am“ ili nešto mračnijeg i pulsirajućeg – „Sculptures Of Anything Goes“ koji deluje kao nešto ispeglaniji Nine Inch Nails.

Ipak vraćajući se na orkestar i gudače, jedna od pesama koja iskače je „Big ideas“, prvo zbog samog referena u čijem tekstu Tarner nas obaveštava kako je imao velike ideje koje nije želeo da saopštava bendu preko telefona, ali sad su zaglavljeni u studiju okruženi orkestrom i to nam je što nam je. Česte su meta sprdnje u tekstovima ovog benda. Setimo se samo prethodnog albuma na kom nam je saopštio da je oduvek želeo da bude jedan od Strouksa, ali ga je „ona“ dovela do toga da mora da pobegne na mesec. Da ne pričamo da gudači iz „Big ideas“ refrena podsećaju malo na Bregu i Bijelo Dugme. Malo.

Konačan proizvod više deluje kao nešto što je lagano moglo da postane i solo album Aleksa Tarnera, između dva bendovska okupljanja, kao izguravanje nekih privatnih želja i stremljenja.

Na albumu postoji pesme „The Car“, ali je jedna od manje zanimljivih na albumu. Međutim, album je poneo ime po njoj, ali dobili smo i sjajnu fotografiju koja je na omotu, koju je napravio bubnjar Met Helders. Na njoj vidimo usamljeni automobil na parkingu, koji najbolje oslikava jesenju atmosferu usamljenosti koja odiše izdanjem. Usamljenosti u masi ljudi, koja uglavnom nastaje brzim životom, nakon koga obično stiže spuštanje.

Podržavam do maksimuma da bend uvek istraje u svojim iskrenim težnjama i željama, pa i po cenu da varira u kvalitetu koji isporučuje, međutim na kraju dana, Arctic Monkeys su pop bend, a ovog puta, moramo reći bez pravih pop hitova. Ali kao što su se sad zaleteli sa preranom krizom srednjih godina, tako sam gotovo siguran da će u četrdesetim (kad ih prava kriza zvekne) da se vrate brzim gitarskim hitovima sa pevljivim refrenima za stadione. Nešto kao „AM part 2“.