Arhiv (2011)

S naslednim rakom se izašlo na kraj, u najmanju ruku, na vreme. Jurik i Liza su se radovali sreći koju su zajedno stvorili. U Norinom porodičnom sećanju takve sreće još nije bilo, čak su i Amalija i Andrej Ivanovič, uz svu njihovu uzajamnu gotovo opsesivnu ljubav, patili od nekakve nepotpunosti – nisu ostavili svog naslednika. A Jurik i Liza su rodili sina. Norin unuk, koji je uneo potpuno novu i svežu sreću. Nora je posmatrala detence i prepoznavala u njemu tok prethodnog života: okrugle Amalijine obrve, skupljena Henrihova usta, Vitasjini prsti i Lizine svetlosmeđe, azijatske oči – od Lizine bake Burjatkinje… I sve je to odlazilo u dubinu i daljinu, tamo gde izraze lica još nisu izmislili pomoću tonova srebra, u pred-fotografsko doba, kada su trajne izraze ostavljali samo slikari s različitom preciznošću, različitih talenata i uobrazilje. Portreti predaka nisu postojali u Norinoj porodici, samo se mapa s fotografijama sačuvala posle Henrihove smrti.

Nora je do tog vremena uspela da napiše knjigu o ruskoj pozorišnoj avangardi, te godine su je preveli na engleski i francuski. Sve više se bavila profesurom – na pozorišnoj akademiji vodila je kurseve iz istorije pozorišta i scenografije. One iste kurseve koje je nekada vodila Tusja, i isto kao nekada Tusja, Nora je bila studentima idol.

Bilo joj je dobro kao nikada u životu. Jedino što ju je mučilo – izvesna količina nezavršenih poslova. Napravila je spisak za najbliže vreme. Počela je od domaćih – zamenila je kadu tuš-kabinom, namestila nov štednjak umesto starog, kupila u antikvarnoj prodavnici u Maloj Nikitskoj dva švedska ormana za knjige u zamenu za iskrivljene svojeručno izrađene police, prebrala pročitanu biblioteku i, kada su najzad sve ostale tačke dugačkog spiska bile ispunjene, uzela je iz donje police sekretera svežanj s pismima koji je dotekao od bake Marusje. Nije otvarala taj mali svežanj sve od njene smrti, ali se sećala da su na vrhu bila pisma dede Jakova, obeležena 1911. godinom. Odmotala je lomljivo od starosti voštano platno. Stara pisma su preživela čitavo stoleće i Nora je shvatila da je ona jedini čovek na svetu koji pamti te davno umrle ljude – Marusju Kerns, koju je tako volela u detinjstvu, a posle prestala da je voli, i Jakova Oseckog, koga je videla kao devojčica samo jedanput u životu, nedugo pre njegove smrti, kada ih je posetio u Nikitskom bulevaru na proputovanju iz jednog progonstva u drugo…

Pisma su bila uredno složena po godinama, sva u kovertima s markama, s datumima, sa adresama, napisana rukopisom kakvim nikada više niko na zemlji neće pisati.

Čitanje je trajalo nedelju dana, gotovo bez prekida. Plakala je, smejala se, bila u nedoumici. Oduševljavala se. Pronašla je u tom svežnju nekoliko beležnica koje je Jakov počeo da puni još kao mladić. Istorija velike ljubavi, istorija traženja smisla, stvaralački odnos prema životu i neverovatna strast prema znanju, prema razumevanju razbarušenog i bezumnog sveta. Otkrile su se mnoge porodične tajne, ali se pojavilo i nekoliko pitanja na koje nije bilo odgovora.

Čudno snažno osećanje: ona, Nora, jedna-jedinstvena Nora, pliva po reci, a iza nje su se kao lepeza raširili njeni preci, tri naraštaja lica, zapečaćeni na karticama, s poznatim imenima, a iza njih, u dubini tih voda, beskrajni red bezimenih predaka, muškaraca i žena, koji su birali jedno drugog iz ljubavi, iz strasti, iz računa, po naredbi roditelja, koji su stvarali i čuvali potomstvo, i njih je užasno mnogo, oni naseljavaju celu zemlju, obale svih reka, plode se i razmnožavaju da bi stvorili nju, Noru, a ona – svog jedinog dečaka Jurika, a on još jednog malog dečaka Jakova, i nastaje beskrajna priča čiji je smisao teško uhvatiti, mada se on otvoreno drži na nekoj tankoj niti. Svi napori naraštaja, sve igre slučaja samo zato da bi se rodilo novo dete Jakov i upisalo u taj beskrajno-besmisleni tok. Hiljadama godina igra se ta predstava sa uglavnom neznatnim varijacijama: rođenje-život-smrt, rođenje-život-smrt… I zašto je i dalje zanimljivo i zabavno plivati po toj reci i posmatrati smenu pejzaža? Nije li zato što je izmišljen dovitljivi mehur, najtanja opna, koja opkoljava u ograničene predele svako živo biće, svako „ja“ koje pliva po reci dok ne prsne s gluvim jaukom i dok se ne izlije nazad u beskrajnu vodu. Ta stara, čudom sačuvana pisma i jeste besmrtni sadržaj toga „ja“, trag postojanja…

„Zašto toliko godina nisam doticala ta pisma?“ – postavljala je Nora sebi to pitanje. Iz straha. Plašila se da ne sazna nešto užasno o Jakovu, koji je sedeo u logorima i progonstvima najmanje trinaest godina, o Marusji, koja je večno nešto skrivala, stalno nehotice odavala neku tajnu i gluvo zaćutala. Plašila se da sazna za te strasti i strahove koji su ih izjedali, i za one podlosti koje podstiču strah. Ali pisma su mnogo toga objasnila…

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i evropskih pisaca. Njen roman „Jakovljeve lestve“ upravo je objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs