Arpad Vicko – prevodilac s misijom

Ali ne bilo kakav posrednik.

Taj posrednik mora da bude osetljiv, hvatajući jednim čulom namere pisca koje su upisane, pa i one koje su skrivene u tekstu, a drugim čulom predosećajući čitaočeva pitanja i iskušenja.

Arpad Vicko je imao sve što prevodiocu treba.

Najpre jezičku kompetentnost.

Bio je bilingvalan i u obe kulture i u oba jezika kod kuće.

Potom odlično poznavanje književnosti koju je prevodio.

Znao je klasike mađarske književnosti, savremene mađarske pisce i najnovije književne glasove, za koje će se tek u polju neizvesnosti zvanom savremena literatura odlučiti, ponekad i bez mnogo pravde, da li jesu ili nisu pisci na kojima će se graditi budućnost jedne književnosti.

Ali Arpad Vicko je imao još nešto bez čega nema značajnog prevodioca.

To je istinska prevodilačka strast koja ga je vodila od knjige do knjige, od pisca do pisca.

Ta strast unela je u njegove prevodilačke poslove osećanje misije da u srpskom književnom i kulturnom prostoru predstavi vrhove moderne mađarske književnosti.

Bez njegovog prevodilačkog rada naše poznavanje moderne mađarske književnosti bilo bi neuporedivo siromašnije.

Prevodeći preko pola veka, Arpad Vicko je preveo čitavu biblioteku mađarske književnosti na srpski jezik.

Tako je postao nezaobilazna figura mađarsko-srpskih književnih i kulturnih veza.

Još je važniji prevodilački izbor Arpada Vicka.

Kao prevodilac s misijom, on je pažljivo birao pisce kojima će se baviti i knjige koje će prevoditi.

On je više predlagao knjige i zastupao vrednosti nego što je prihvatao porudžbine.

Porudžbine je prihvatao ako su se uklapale u njegov sistem vrednosti.

Takav poznavalac književnosti bio je dragocen, dok je njegova prevodilačka posvećenost odavno prepoznata u kulturnoj i čitalačkoj javnosti.

Dovoljno je pogledati koje je pisce prevodio da bi se videli njegov prevodilački izbor i kulturna samosvest: Đerđ Konrad, Peter Esterhazi, Ištvan Erkenj, Imre Kertes, Antal Serb, Đerđ Petri, Ištvan Erši, Šandor Marai, Laslo Darvaši, Gabor Šejn, Oto Tolnai, Laslo Vegel, Tibor Varadi…

Prevodio je sve književne žanrove i uz njih knjige iz oblasti humanistike.

Arpad Vicko je bio prevodilac, prijatelj i sagovornik najboljih savremenih mađarskih pisaca.

Posvećen prevodima njihovih knjiga, on se trudio i da oni sami budu prisutni u srpskoj kulturi.

Nikada neću zaboraviti susrete i razgovore s Đerđom Konradom u Beogradu, Novom Sadu, Budvi i Subotici, u kojima je Arpad uvek tiho, nenametljivo i gospodstveno posredovao.

Ili gostovanje Petera Esterhazija na prvom Beogradskom festivalu evropske književnosti 2012. godine.

Objavio je knjigu intervjua s vodećim savremenim mađarskim intelektualcima „Žanr trenutka“.

Priredio je dva važna izbora mađarske književnosti.

Jedno je antologija poezije vojvođanskih Mađara „Januarski ćilibar“.

Drugo je panorama savremene mađarske proze „Monstrumi, vilenjaci, vragovi, zlodusi“.

Arpada Vicka sam upoznao pre više od trideset godina, a i pre toga sam ga znao po njegovim prevodima.

Sarađivao sam potom s njim u Stubovima kulture, a onda od osnivanja Arhipelaga.

U Srpskom PEN centru duže od decenije Arpad je bio član Upravnog odbora i nezamenjiv saradnik.

„Ne samo evropske kulture već po svoj prilici ni same Evrope ne bi bilo bez prevodilaca. Nazvao sam već jednom književne prevodioce Protoevropljanima. Evropa – kao mreža umova – postoji posredstvom prevodilaca. Ponekad je prevodilac elegantnije izrazio ono što je autor nešto nezgrapnije rekao; prevodilac mu je prokrijumčario zlatnik u džep“, napisao je Đerđ Konrad u eseju „Pohvala prevodilaca“ u knjizi „Izveštaj o stanju duha“.

Arpad Vicko bi piscima koje je prevodio redovno prokrijumčario zlatnik u džep.

Autor je osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag.