Aselj iz Kirgistana

Preciznije, pre sedam godina, u vreme kirgiske revolucije. Aselj, koja je inženjer, nije imala snage da se usprotivi odlukama svojih roditelja koji nisu želeli ni da čuju za stranca i izabrali su joj zemljaka, muslimana.

Mladić je iz Rotfronta, kao što su i oni, mesta koje su osnovali – ironijom sudbine – Nemci s Volge ubrzo nakon Drugog svetskog rata, kada je Staljin, usled ko zna koje od hiljadu svojih paranoja, naredio premeštanje čitavih naroda iz evropskog dela Rusije u Centralnu Aziju. Aselj je prihvatila odluku svojih roditelja kao da se radi o Sudbini.

Uprkos dugom periodu provedenom u inostranstvu, poništila je svoju ličnost, slepo se prepustila apsolutnim vrednostima koje određuju život malih kirgiskih zajednica, a koje podriva depersonalizacija uzrokovana globalizacijom, što nije uvek zlo koje treba prezirati i osuditi.

Problem je svojstven kontradiktornoj dinamici koju neoliberalizam povezan s globalizacijom krije u sebi – brišu se stare društvene strukture i ostavlja praznina ideologije zasnovane isključivo na lažnom zadovoljstvu.

Zbog toga je Aselj šizofrenična – u stalnom je kontaktu sa svojim prijateljima iz Nemačke preko smartfona, gleda holivudske filmove, ali nema hrabrosti da izađe iz kaveza u koji su je zatvorili roditelji. Kirgistan nije Avganistan i žena ima mogućnosti da izabere sama sebi muškarca i da se suprotstavi odlukama porodice.

Aselj to nije učinila. Možda je upravo za nju taj kavez neka vrsta utočišta od sveta koji je privlači, ali koji joj je na neki način stran; od univerzuma kojeg predstavlja nemački mladić koji je, kada je prvi put stigao u Kirgistan na aerodrom Manas, na kom je tada bilo mnogo aviona Herkul američkog ratnog vazduhoplovstva punih mrtvačkih sanduka iz Avganistana, izgledao kao Marsovac u sandalama, s naočarima i s veoma svetlim tenom.

Čak ni Roza Otumbajeva, koju je slučajno upoznala u jednom kafeu glavnog grada, nije uspela da ubedi Aselj da napusti zemlju i završi studije inženjerstva u inostranstvu. Savremenom Kirgistanu su mnogo potrebniji stručni ljudi nego tihe i pokorne supruge.

Veče pred venčanje Aselj je primila telefonski poziv. Poznanik iz detinjstva, koji je slučajno saznao za nadolazeće venčanje, predložio joj je da se provozaju kolima.

Čekaće je ispred zgrade u Biškeku u kojoj je njena porodica kupila stan. Kada je devojka ušla u kola, on je zaključao vrata i krenuo punim gasom ka periferiji grada.

Prijatelj je krenuo putem koji vodi ka istoku, prema planini Tjen Šan. Vozio je bez reči beskrajno dugo. Na velikoj raskrsnici ravnice, ako se skrene levo, ide se u Rotfront, a dalje se može nastaviti prema Almatiju i Astani; a ako se skrene desno, ide se prema velikom jezeru Isik Kul. Aselj je, protiv svoje volje, išla desno, noć pred sopstveno venčanje.

To je stari kirgiski običaj da prosac otme devojku. Put prema jezeru prolazi kroz usku klisuru nastalu između ogoljenih i šiljatih planina, visokih 3000 metara.

Tamo se mladić zaustavio da dopuni rezervoar kola. Tom prilikom Aselj je uspela da pobegne, stigla do magistrale i zaustavila automobil koji se kretao u pravcu prema Biškeku.

Vozač, jedan stariji gospodin, sažalio se na nju, primio je u kola i devojka se konačno vratila kući negde oko šest sati ujutru. Sat vremena kasnije, stigli su roditelji i odveli je u Rotfront, gde su je obukli i udesili, poput majmuna u cirkusu, kako bi se proslavilo venčanje.

Autor je italijanski esejista i putopisac čija je knjiga Peščana granica objavljena u izdanju Arhipelaga

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs