Autentični dnevnik o blatu kroz koje politički vrh Srbije gazi

On je dodao da je Šapčanima sloboda jako važna i da će na nesreću to biti i tema o kojoj će se pričati na ovoj tribini, u 21. veku, u Srbiji. Ali, bez obzira na ovu poražavajuću konstataciju, atmosfera na centralnom gradskom trgu u Šapcu bila je pozitivna, relaksirajuća, pa i neobična jer se o svemu govorilo otvoreno. Program su vodili Igor Brakus i Nenad Kulačin, okosnicu razgovora su činile karikature i prvi zajednički nastup Coraxa i Petričića, a pored njih na pozornici su o raznim pitanjima govorili reditelj Želimir Žilnik i Janko Baljak, pisci Dragan Velikić i Marko Vidojković, muzičar Nikola Čuturilo, istaknuti novinari i urednici nedeljnika Nin i Novi magazin, Milan Ćulibrk i Mijat Lakićević.

Žilnik je konstatovao da će ono što se vidi na karikaturama Coraxa i Petričića, manje više, svaki normalan čovek u Srbiji pogledati ne samo sa smehom i razumevanjem nego i sa totalnim odobravanjem. „Zato što ova dva velikana tako pregnantno, precizno, direktno i s toliko zastrašujućim humorom, faktički, prave najautentičniji dnevnik o blatu kroz koji trenutno politički vrh naše zemlje gazi“, ocenio je Žilnik, konstatujući da je upravo neobično to što čuje da je Šabac „jedan neobično redak slobodan grad u Srbiji“, upozorivši na to kako smo, u stvari, spremni da svoju slobodu, gledanje otvorenih očiju zaboravimo i predamo drugima.

Žilnik je potom s okupljenima podelo priču iz svog tinejdžerskog doba kad je šetao pored Dunava dok je duvao užasno jak vetar i tom prilikom video kako prema njemu ide jedan univerzitetski profesor, inače, poznati frazer i uspaničeno mu se obraća: „Želimire, šta da radimo, ovaj vetar, ja ću se ugušiti!“ „Profesore, samo okrenite leđa“, poručio mu je Žilnik, što je ovaj učinio, a posle mu se i najdublje zahvalio. „Tako da smo i mi budale, kad ne uspemo da se od ovog smrada koji nam je zapahnuo lice, okrenemo i kažemo: ljudi, znamo gde smo i daj da se iz toga izbavljamo“, istakao je Žilnik. Na pitanje kako bi napravio film o Coraxu i Petričiću Žilnik je odgovorio da bi to učinio po uzoru na Kasua, francuskog reditelja koji je radeći dokumentarac o Pikasu upotrebio staklo po kojem je umetnik sve vreme crtao.

Reditelja Janka Baljka je najviše zanimalo da li se desilo da kad Corax ili Petričić urade neku posebno dobru karikaturu onaj drugi zažali i zavidi kolegi što se toga nije prvi setio. Doajeni karikature ovo su negirali istakavši kako su fascinirani načinom rada onog drugog, a dokaz za to su bile i reči Mijata Lakićevića, koji je podsetio da su dvojica velikana radili zajedno karikaturu i naslovnu stranu u Ekonomskoj politici pet decenija. „Crtao bi onaj čija se ideja usvoji. Zajedno su radili i ništa im nije smetalo. Zahvaljujući tome što su izabrali konkurenciju oni su zajedno dogurali do danas“, kazao je Lakićević.

Potom je Lakićević konstatovao da u Srbiji rastu lokalni pokreti. „Sve je više gradova u kojima se građani organizuju, bune se da bi rešili neke svoje potrebe. To možda nisu velike nacionalne teme, ali se tiču elementarnih ljudskih vrednosti. LJude okuplja potreba za slobodom i za zakonom“, istakao je on, dodajući da „ti pokreti bujaju od Požege preko Šapca i Kraljeva, u Vršcu, u Paraćinu u Nišu. To ga, kako je rekao, asocira na knjigu Periferijski zmajevi Vidosava Stefanovića.

Milan Ćulibrk govoreći o slobodi i odnosu dvojice karikaturista ispričao je da svakog utorka kad stigne Petričićeva karikatura za naredni broj unosi novo raspoloženje. „Ako smo se imalo dvoumili da li je naslova strana za sledeći broj preterala ili ne, da li ima ili nema smisla, nakon te karikature sve dileme padaju u vodu. Shvatamo da je to ništa za hrabrost koju iskazuje Petričić“, rekao je. Ćulibrk se podsetio i situacije kad se pravio jubilarni broj Nina. Zamolio je tada Coraxa da uradi naslovnicu i pozajmi svoje karikature, ali ga je nakon pola sata ovaj pozvao rekavši da je bolje da to uradi Petričić jer je on Ninov zaštitni znak. Kompromis je postignut „dobitnom kombinacijom“ – naslovnicu je uradio Petričić, a u unutar broja su bile Coraxove karikature.

Petričić je podsetio da Corax najbolje opisuje svoje karikature kada ih naziva presudama, ali bi on dodao da njegova karikatura doseže nivo zaštitnog znaka ili logoa, koji u sebi, na najbolji mogući način, sadrži ono čemu je namenjen. Eto, to su Coraxove karikature. On kroz crtež, kroz portret izvuče sublimat onoga o čemu govori – zaključio je Petričić.

Velikiću se svidelo što Corax ima sklonost da određenim detaljima podseća publiku na političke korene partija, a jedan od lajtmotiva je svakako i zarđala kašika, istakao je Velikić. Corax je tad podsetio na poreklo motiva, da je zarđalu kašiku pominjao Vojislav Šešelj kada je u Hrtkovcima poručio da će njome klati Hrvate i ostale nepodobne likove. „To sam zapamtio i insistiram da se ne zaboravi na alat koji njima pripada. Insistiram i na nekim drugim detaljima, kao što je koferče i banana. Gde god mogu ja podsećam ljude na to“, rekao je Corax. Marko Vidojković poentirao je čitavu tribinu na kraju rekavši, između ostalog, da „stalno možemo slikama ili rečima da ponavljamo šta se dešava, ali kad je reč o borbi to je nešto sasvim deseto – o pravoj borbi koja može da sruši ovo zlo. Tu ima raznih metoda koje nam stoje na raspolaganju, a bojim se da nijedan nije da o njemu govorimo sa ove pozornice. Možemo samo da se nadamo da će se sve rešiti mirno. Patim od osećanja da od nas ne zavisi ništa, nego od onih koji su postavili monstruma na vlasti, a pošto je on za ovih šest godina uspeo da upropasti sve što je mogao i dovede nas ispod ivice dna mislim da se moramo obratiti starim dobrim teorijama zavere i sačekati da neko donese odluku da se pusti niz vodu. Onda će stvari ići malo lakše i brže. Osećaj mi govori da je njegov pik prošao, ali svi znamo da su takvi likovi najopasniji kada krenu nizbrdo.