Foto: Stanislav MilojkovićPrva Konteova vlada je prošla, nema je više, ali nemoguće je shvatiti, proceniti sadašnju situaciju, kao i onu klimavu budućnost koja se nazire, ako ne znamo ko i šta je tu vladu srušilo.
Ova sadašnjost, koja ne nestaje svakoga trena, već obuhvata šire parče stvarnosti, nije ograničena na nekoliko meseci. Kraksi, na primer, predstavlja i radikalnu političku promenu u kojoj i dalje živimo, transformaciju Republike Italije koja i dalje traje. Ko to ne zna, nije samo neznalica, već hoda ulicama ne znajući gde se tačno nalazi, poput onoga ko je izgubio pamćenje te ne ume da se vrati kući.
Parče vremena koje nam valja nazvati sadašnjošću, te ga barem površno i poznavati, teško je precizno odrediti, ali je ono, ili bi trebalo biti, prilično jasno neposrednoj, osetljivoj svesti.
Moji sinovi, naravno, nisu doživeli Drugi svetski rat, 8. septembar, fašizam i Pokret otpora, cepanje Italije.
No, te godine i decenije u kojima ih nije bilo deo su njihovog sveta i zauzimanja stava prema sadašnjem svetu u kojem su ti događaji i dalje čorba što ključa, ukusna i grozna. Srećom, ima mladih i izuzetno mladih koji osećaju potrebu da prisvoje i ono vreme koje ih se tiče iako je daleko. Na primer Sofija, trinaestogodišnja devojčica što u živom dijalogu s dedom Robertom Fincijem, koji je nedavno objavio Einaudi, želi da shvati kako i zašto je bio moguć holokaust, kako i zašto se to dogodilo i kakvo je njegovo značenje danas.
Ne znati ko su bili Staljin ili Hitler nije isto što i ne znati ko je bio Perikle – to je, naravno, ozbiljna stvar na planu kulture, nedostatak koji osiromašuje život i inteligenciju, ali nas ne sprečava da pređemo ulicu kao neznanje šta znači crveno svetlo.
Nedostatak pamćenja što život svodi na šačicu meseci ili godina ne dopušta da pogledamo oko sebe, da se orijentišemo u haosu života i istorije, te povećava mogućnost da budemo pregaženi. O, Italijani, govorio je Foskolo, pozivam vas da se okrenete istoriji.
On nije želeo da stvori profesore, već jednostavno svesnije i samim tim spremnije ljude.
To pamćenje, majka Muza i svega ostalog, nema nikakve veze s mehaničkim beleženjem svake čestice koja proleti kraj nas, niti sa opsesivnim i osvetničkim pamćenjem što iznova pokreće pitanje svih nepravdi koje su nam nanesene u godinama ili vekovima da bismo ih mogli povratiti uz kamatu nataložene ozlojeđenosti.
Autentično pamćenje ne gleda unatrag, jer je gledanje unatrag smrtonosno.
Orfej gubi Euridiku jer se u mraku podzemlja okreće ka njoj; Lotova žena postaje statua od soli jer krši božansku zabranu da se okrene, da samo pogleda katastrofu svoga grada. Grčka i hebrejska kultura – koje su razumele gotovo sve o životu, smrti i istoriji – gledaju napred. Ali gledaju i koračaju napred noseći sa sobom smisao i vrednost sopstvenog života, ono što ne umire. I Eneja ide u osnivanje velikog carstva budućnosti, ali noseći na leđima svog oca.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
