Autokrate nervira sloboda u gradovima

Arhipelag je objavio još jednu njegovu knjigu eseja „Tamo gde počinje zabava“ u prevodu Vesne Roganović koja se ovim piscem i prevođenjem njegovih dela bavi već nekoliko decenija.

Nakon što je dobio Zlatni venac Struških večeri poezije, festivala koji dugo postoji i, prema Simićevim rečima, poznat je u svetu, pesnik se obreo u Beogradu u kome će glavni događaj njegovog boravka biti književno veče u četvrtak u Domu omladine Beograda. Pre toga, u toku dana, sa njim su se susreli predstavnici medija.

U odgovorima ne neka od njihovih (leksikonskih) pitanja moglo se između ostalog čuti kako je od Dušana postao Čarls, da ima još živih rođaka ovde, da se, na žalost ovdašnje čaršije, nakon 60 godina života u Americi od ukupno 80, ipak više oseća kao Amerikanac nego kao Srbin. Ali i da, bez obzira što je kao njemu najdraže naveo virtuoze (srpskog) pesničkog jezika – Momčila Nastasijevića i Rada Drainca, te podsetio na činjenicu da rado prevodi srpsku poeziju, on ipak ne može da napiše pesmu na srpskom jer je „izgubio nešto u jeziku, nešto što se dešava u uhu i mozgu čitaoca/slušaoca dok reč kroz njih putuje, proizvodeći mali prasak na kraju“.

„Tamo gde počinje zabava“ je retrospektivna knjiga, rekla je Vesna Roganović. Ona je zapravo nastala prema američkoj knjizi „Život slika“, koja je prava „longplejka“, „best off“, zbirka najboljih eseja iz svih prethodnih knjiga i srpska knjiga pandan je toj knjizi. Ipak, srpsko izdanja drugačije je koncipirano, fokusirano na one eseje koji nisu pokriveni srpskim prevodima, dok će se ostali naći u narednoj knjizi, najavila je Roganović. Ovom prilikom ona je istakla esej o NJujorku, o gradovima kao mestu antiutopije, izvan svakog ideološkog koncepta, okrenutih pojedincu i njegovoj ličnoj sreći. Na pitanje da li su svi veliki gradovi, pa i Beograd, takvi, Simić je odgovorio:

„Svuda postoji razlika između gradova i provincija. To je podela i u Americi. Postoji mržnja prema gradovima od strane desničara, autokrata, sloboda u gradovima ih nervira.“

„Tamo gde počinje zabava“, prema rečima urednika Arhipelaga Gojka Božovića, zbirka je eseja o poeziji, pesnicima i piscima koji su Čarlsu Simiću bili važni, sećanju na Beograd, ali i o Americi – savremenoj i onoj koju je upoznao na putovanjima. Jedan ovdašnji politikolog priznao je Božoviću da je bolje razumeo pobedu Trampa u Americi zahvaljujući tim esejima (posebno onom pod naslovom „Tamo-amo po američkom jugu“) nego svim političkim analitičarima.

„Javno dobro, pojam javnog dobra u Americi više ne postoji. Društvo je namerno polarizovano jer je za biznis mnogo bolje kada se svi posvađaju“, rekao je Simić odgovarajući upravo na novinarska pitanja koja se tiču trenutne američke politike. „To je desničarska propaganda da se javnim dobrom koriste lenji Crnci koji ništa ne rade, samo jedu lubenice, a od skora tome su dodati i imigranti. Čitav koncept javnog dobra je pod sumnjom, zaboravilo se šta to znači. Ni Demokratska partija ne sme više da pomene čuvene sintagme poput ‘pravde za sve’ i ‘javnog dobra'“, svedoči Simić dodajući da je američko društvo regresiralo. „Bogataši su se nekada stideli toga koliko imaju para, a danas se smatra da nema veze ako 10 miliona Amerikanaca umre od gladi.“

Simić kaže da ne može tačno da predvidi čemu to sve vodi, ali njegove prognoze su mračne.
„Ništa se lepo ne sprema. Biće neko krvoproliće u Americi. Nema više glasova protiv rata, svi ih vole. I da je Hilari došla na vlast, znali smo da će tako biti. Nema više optimista u Americi, niko ne zna kako će se ovo završiti“, pesimističan je Simić. „Politički sistem je srušen. To se dogodilo onog trenutka kada je Vrhovni sud odlučio da bogataši mogu direktno da finansiraju političare koliko hoće. U velikom smo sosu. Ni Tramp ne zna šta će da kaže svakog dana.“

O tome kako se takva politika odražava na ovo područje Simić govori ono što smo već čuli – ono je za Ameriku beznačajno.

„NJih ne interesuju Balkan i Srbija. Polovina Amerikanaca ne zna gde je Irak u kome je toliko njih poginulo. U školama se ne uči geografija, ni istorija, pa čak više ni američka. Iz Stejt departmenta uklanjaju se oni ljudi koji poznaju određenje oblasti. Tako je bilo i u vreme Vijetnamskog rata.“
Pomenuto odsustvo znanja, obrazovanja, zatvaranje biblioteka u Americi o kome je pisao u svojim esejima (kao nestanak knjižara u Srbiji) i posledica je i uzrok takvog stanja.

„Nemamo vremena (za čitanje) od novih tehnologija“, konstatuje Simić i navodi primer iz svoje profesorske prakse. On običava da studentima donosi knjige dobrih izdavača i da ih deli. Nekada bi sve one po završetku njegovog predavanja bile razgrabljene. Danas to više nije slučaj. Jedan njegov student koji voli da čita objasnio mu je da je sramota nositi knjigu – nije kul. „Pre 50 godina to je bilo nezamislivo“, kaže pesnik i dodaje da je svuda u svetu tako, a da će on sledeće godine u maju u penziju jer će već napuniti 80 godina što znači da je od svojih studenata stariji čitavih 60 godina.
U svemu tome, smatra, poezija će preživeti jer je privatna stvar, bez velikih ambicija. U Americi se mnogo piše poezija jer ljudi su usamljeni, a poezija mnogo znači, zaključuje pesnik.