Kreativcima ostaje manjak slobodnih, dok fenomenalni prostori završavaju u rukama privatnika

Godina je 2389. tačno 1000 godina od Kosovskog boja i retko koja ljudska građevina još stoji, ali Geneks je jedna od njih, te nas tim povodom umetnik vodi kroz svoju viziju budućnosti, ali kako i sam kaže, tužne trenutnosti ovog prostora.

Autor je fotograf i muzičar, i time se bavi od kad zna za sebe.

– Uvek sam uživao u fotografisanju prirode i arhitekture, što me je u Srbiji dovelo do aktivizma i fotografisanja deponija i napuštenih objekata. Tokom godina sam radio i kao foto reporter, fotografisao proteste i razne političke događaje. Što se muzike tiče, to je umetnost u kojoj se osećam najprirodnije i još od srednjoškolskih dana sam u raznim bendovima i muzičkim projektima. Radio sam i muziku za predstave i kratke filmove, a trenutno imam tri aktivna benda koji su žanrovski vrlo različiti (Ne Tamo, Carnival of Flesh i Škofja Loka), kao i lični projekat Dobar DaM! – kaže na početku Danasovog intervjua Damjan Dobrila.

Sa njim smo razgovarali o problematičnom odnosu korišćenja veštačke inteligencije u umetnosti, o starim i novim mitovima, kao i fenomenalnim zgradama koje su dizane od para svih građana, a koje završavaju u rukama privatnika, ostavljene na milost i nemilost tih pojedinaca.

Interesantan je koncept tvoje predsojeće izložbe – da li je u pitanju distopijska ili utopijska vizija budućnosti Geneksa, kako gledaš na njenu istoriju, kako ti izgleda njena trenutnost?

– Njena trenutnost mi je pre svega tužna, jer svi ti fenomenalni prostori koji su se izgradili od para svih građana, sada završavaju u rukama privatnika i ostavljeni su na milost i nemilost tih pojedinaca. To je pogotovo teško u gradu u kojem postoji takav manjak slobodnih prostora za kreativce, pogotovo nakon prodaje BIGZ-a i zatvaranja InexFilma. Ideja mi je bila da ovom izložbom povežem prošlost, sadašnjost i potencijalnu budućnost zgrade Geneksa. Prošlost će biti predstavljena sa autentičnim predmetima iz kancelarija Geneksa, poput starih registratora, ugovora, telefona; Sadašnjost kroz fotografije koje su nastale u prethodnih nekoliko godina i prikazuju napuštene hodnike i kancelarije Geneksa; Budućnost kroz korišćenje veštačke inteligencije, tako da su prikazane razne mogućnosti kako bi Geneks mogao da se razvija u narednim vekovima, i utopijski i distopijski.

Zašto Geneks kula, koja je relativno skoro prodata, da li si time želeo da uputiš neku društvenu kritiku ili si iz drugih razloga odabrao ovu na mnogo nivoa značajnu, simboličnu i jedinstvenu zgradu?

– Ideja za izložbu mi se već dugo vrtela po glavi i svakako sam hteo da skrenem pažnju na činjenicu da tako neverovatna zgrada propada, ali ovaj trenutak mi je dao dodatnu motivaciju, jer Geneks dugo nije bio ovoliko u fokusu šire javnosti. Priča o eventualnoj prenameni Geneksa me je dodatno inspirisala da probam da izmaštam razne mogućnosti za budućnost te zgrade. Iskreno i naivno se nadam da će novi vlasnik prepoznati vrednost te zgrade i omogućiti joj da živi još vekovima.

Kad smo kod toga, šta tebi Geneks simboliše, imaš li lične „veze“ sa ovom građevinom?

– Odrastao sam u blokovima i uvek sam bio fasciniran brutalističkom arhitekturom, a Geneks je nekako uvek stajao iznad svih ostalih zgrada i imao neku mističnost. Uvek mi je delovao kao neka zgrada iz naučno fantastične budućnosti i stalno su kružili neki urbani mitovi oko rotirajućeg restorana i jako brzih liftova. Uvek sam hteo da je vidim iznutra, a kada sam napokon dobio priliku, ispunila je sva moja očekivanja, potogovo što sam je zatekao u tom polu napuštenom stanju. Sve je delovalo vrlo post apokaliptično, kao da je negde tokom 80-ih stalo vreme unutar zgrade.

Zanimljiv je i odabir godine 2389., tačno 1000 godina od Kosovoskog boja, da li je datum sa razlogom odabran i na šta se referiše?

– Da, za tu ideju me je inspirisao dragi prijatelj i umetnik Dušan Marić koji je odavno koristio tu 2389. kao simboličnu godinu u budućnosti. Ta godina treba da ukaže na to da je daleko bitnije i korisnije razmišljati o budućnosti i stvarati nove mitove, nego ostati zaglavljen u nekim starim.

Ovo je prva samostalna izložba na našim prostorima sa idejnim rešenjem da se postavka priredi uz pomoć veštačke inteligencije i da tako uđe u svet futurspektive. Kako si došao na ideju da uključiš AI (veštačku inteligenciju) u svoju izložbu?

– Da, mislim da se dosta ljudi još plaše cele ove teme, jer s jedna strane nije jasno kako će se završiti pravna priča oko autorskih prava i s druge strane, jer misle da će zbog veštačke inteligencije izgubiti posao. Ja živim od dizajna, ilustracija i fotografija već godinama kao slobodnjak u digitalnoj industriji i moram priznati da ne samo da nisam osetio strah, nego nisam mogao da dočekam da ovako moćan alat postane dostupan široj javnosti. Ja mislim da će efekat veštačke inteligencije na umetnost biti bukvalno suprotan, mislim da će rasplamsati mnoge kreativce i omogućiti pojedincu da stvori nezamislivo kompleksna dela, za koja je do sada bio potreban tim ljudi i godine rada. Mislim da će to dosta promeniti celu kreativnu industriju i to me, moram priznati, raduje.

Kako je AI „oživeo“ beton?

– Oživljavanje betona je termin koji je ’izmislio’ ChatGPT, kao deo SF priče koju sam napisao uz pomoć tog trenutno najnaprednijeg modela za generisanje tekstova. Ja sam mu samo zadao temu u vidu budućnosti Geneksa u narednim vekovima i jedna od priča koju je kreirao sadržala je taj jako zanimljiv detalj, kako je neka mala kompanije iz Geneksa 2222. godine osmislila formulu za oživljavanje betona, što me je dalje inspirisalo da stvorim ilustracije koje prikazuju tu živu zgradu daleke 2389. godine kada je ta tehnologija već uznapredovala do te mere da je zgrada bila u simbiozi sa svojim stanarima. Ideja mi je da u narednom periodu objedinim priče o budućnosti Geneksa koje sam kreirao uz pomoć chatGPT-a u jedan SF roman.

Mnogi umetnoci negoduju zbog korišćenja AI-a u umetnosti, i u poslednje vreme se baš diže prašina oko toga. Koje je tvoje viđenje toga da će AI preuzeti umetnost, kao suštinsku odliku čoveka, koja se stvara iz strasti, ljubavi i ostalih ljudskih pobuda koje AI ne može da iskusi? I kako gledaš na te komentare umetnika?

Pomno pratim celu raspravu oko korišćenja veštačke inteligencije u umetnosti i tu postoje ta dva ugla kritike cele priče. Jedna iz ugla autorskih prava, jer je i dalje sporno da li AI modeli krše zakone o autorskim pravima. Taj deo mene ne lično niti interesuje niti pogađa, jer sam veliki protivnik trenutnih zakona o autorskim pravima i generalno samog pojma intelektualne svojine, tako da sva moja dela, uključujući i muziku i fotografije su potpuno slobodni za korišćenje, umnožavanje, prepravljanje i šta god kome padne na pamet. Živeo Copyleft!

Drugi deo kritike je da će veštačka inteligencija ostaviti mnoge ljude bez posla, što je s jedne strane tačno, ali je isto tako tačno da će taj napredak otvoriti mnoga nova zanimanja. Meni se čini da je to neizbežno za svaku tehnološku revoluciju do sada i nekako mi deluje naivno pokušavati zaustaviti taj talas. Najbolje je to uporediti sa recimo pojavom digitalnih alata za obradu fotografije, koji ne samo da nisu ostavili fotografe bez posla, nego su približili fotografiju i omogućili mnogo širem broju ljudi da budu kreativni. Mislim da će se nešto slično desiti i sa upotrebom veštačke inteligencije, ona će omogućiti pojedincu da se izrazi na do sada nezamislive načine i otvoriće mnoga nova umetnička polja za istraživanje…