Autor knjige „Smrt ima ime“: Brazilska stvarnost se potpuno i po svemu razlikuje od stvarnosti u Srbiji

Ovih dana je na srpskom jeziku izašla njegova knjiga Smrt ima ime, u prevodu Nenada Perišića, a izdavač je „Rio Magnus“.

Reč je o istinitoj, zapanjujuće iskrenoj ispovesti možda i najvećeg svetskog profesionalnog ubice novijeg doba, čoveka koji je baveći se tim poslom izvršio, kako je uredno beležio, 492 naručena ubistva, jedno po jedno.

Žulio Santana svoju životnu priču ispripovedao je Klesteru Kavalkantiju, koji ju je pretočio u knjigu, koja je povod za razgovor sa autorom.

* Upoznali ste Žulija Santanu, jednog od najtraženijih profesionalnih ubica koji je usmrtio oko 500 ljudi, i o njemu napisali knjigu. Kako vas je to iskustvo promenilo?

– Ne bih rekao da me je susret sa Žulijem Santanom promenio na bilo koji način. On je bio samo moj sagovornik koga sam intervjuisao veoma dugo i čija je životna priča čudna i drugačija kao i njegov posao s mnogo nasilja.

* Da li je pokušao da vas izmanipuliše?

– Nikad. Od početka je prema meni bio izuzetno pošten. Mislim da smo izgradili odnos koji se zasnivao na poverenju.

* Život u Brazilu nije baš poznat u Srbiji. Kako bi ste opisali stvarnost s kojom je Brazil suočen. Klasnu raslojenost, korupciju?

– Brazilska stvarnost se potpuno i po svemu razlikuje od stvarnosti u Srbiji. U Brazilu živi više od 200 miliona stanovnika, a u Srbiji ih je oko sedam miliona. Samo Sao Paulo, u kome živim, ima 15 miliona stanovnika. Klasno raslojavanje u Brazilu je ogromno. Imamo malo bogatih i ekstremno mnogo siromašnih ljudi. Mislim da je najveći problem Brazila korupcija: uvek je sveprisutna, u svim vladama i jedan je od uzroka tog klasnog raslojavanja.

* Kako biste uporedili Brazil Dilme Rusef, Luisa Ignasija Lule da Silve i Žaira Bolsonara. Gledajući sa strane, čini se da se za većinu ljudi ništa nije promenilo?

– Vaše zapažanje je tačno. U politici se malo toga promenilo. Korupcija je postojala i pod Dilminom i Lulinom vladim, a i dalje postoji pod Bolsonarovom vladom. Ali, život u Brazilu danas je mnogo gori za šta su zazslužne ekonomske posledice pandemije. Ali treba istaknuti da Bolsonaro ima stavove koji su protiv demokratije, zaštite životne sredine i ljudskih prava. Na tim poljima Bolsonaro je mnogo gori od Lule i Dilme.

 * Ima li budućnosti za istraživačko novinarstvo u Brazilu, ako se uzme u obzir moć koju poseduju Žair Bolsonaro i njegova evangelistička elita?

– Evangelistička elita ne predstavlja problem za istraživačko novinarstvo. Štaviše, mnogi evangelisti se protive Bolsonaru i stavovima koje zastupa. Ne mislim da je Bolsonaro pretnja za novinarstvo. On jeste uvek agresivan prema novinarima zato što smo upravo mi ti koji otvoreno ukazujemo i osuđujemo korupciju u njegovoj vladi. Mislim da Bolsonaro nema snage da preti dobrom novinarstvu. Žair Bolsonaro je kao Donald Tramp: bučan je, a malo toga preduzima. On je kukavica.

 * Iskusili ste užas u Siriji. Kako je to izgledalo?

– Otišao sam u Siriju 2012. da napišem reportažu o tamošnjem ratu. Kad sam stigao uhapsili su me mučili i pretili smrću predstavnici vlade predsednika Bašara el Asada. Proveo sam šest dana u zatvoru, u ćeliji sa više od 20 zatvorenika. To mi je bilo najmučnije iskustvo u životu. S druge strane, to iskustvo me je veoma obogatilo i dalo mi je, uslovno rečeno, divan materijal. U zatvorskoj ćeliji sam stekao trojicu pravih prijatelja. Video sam kako rat utiče na ljudske živote. Sve što sam video i doživeo opisao sam u svojoj knjizi <I>Dani pakla u Siriji<I>.

 * Za svoj rad nagrađeni ste s nekoliko nagrada, da li vas to stimuliše?

– Uvek je lepo kad nas nagrade za posao koji radimo. Vrlo sam srećan kad je moj rad prepoznat i priznat. Ali, glavni razlog zbog koga se bavim novinarstvom nisu nagrade. Trudim se da ispričam prave dobre priče koje će na neki način doprineti društvu u Brazilu i u svetu. U mom poslu najvažniji su mi ljudi.

 * Šta govori vaše ogromno iskustvo u istraživačkom novinarstvu, hoće li ga novi mediji ubiti zato što mnogo košta, a ne ostvaruje profit?

– Ne mislim da će novi mediji ubiti istraživačko novinarstvo. U stvari, novinarstvo treba da zna kako da iskoristi nove medije u svoju korist. Evo primera: tokom rata u Siriji snimao sam video-materijale i fotografije svojim mobilnim telefonom i kačio ih na internet. Mislim da će dobro novinarstvo ostati jako i potrebno.

Vodeći istraživač

Klester Kavalkanti (1969) smatra se jednim od vodećih brazilskih istraživačkih novinara. Njegove knjige, „Viúvas da terra“ (2004), „The Name of Death“ (2006) i „Days of Hell in Syria“ (2012), svaka ponaosob, osvojile su prestižnu brazilsku književnu nagradu „Jabuti“. U njima istražuje i otkriva probleme koje ima savremeni Brazil, a teme se kreću u rasponu od zagađenosti usled seče šuma u Amazonu do biografije žene koja je svoj život posvetila oslobađanju hiljada Brazilaca od modernih oblika ropstva. Među ostalim nagradama ističu se „Najbolji izveštaj o zaštiti životne sredine u Južnoj Americi“, „Natali Prize“ za novinarstvo u oblasti ljudskih prava, kao i „Vladimir Herzog“ za ljudska prava. Kavalkanti je postao poznat u Brazilu 2012. kad je zarobljen u Homsu (Sirija), iako je imao dozvolu Asadovog režima da otputuje tamo, a oslobođen je tek zahvaljujući pritisku koji je izvršila Vlada Brazila.