Autorka predstave koja zatvara Bitef uzeće večeras GHB drogu na bini: „Nisam htela publici da pružim olakšanje“

Karolinu opseda i priča o silovanju i ubistvu umetnice Pipa Bake koja je izvodila performans „Bride“ na temu vere u ljudsku dobrotu, mada ističe da nikako ne želi od nje pravi sveticu.

Takođe, nije joj namera da ovom predstavom publici pruži olakšanje, uopšte, iako je veoma ljubazna, očito je da joj nije do prikladnih pitanja nego do istinskog razgovora i razmene. A to je najteže…

U najavi za vašu predstavu enigmatičnog naslova svatli smo da se „Nevesta“ odnosi na rad Pipe Bake, da je „Laku noć, Pepeljugo“ žargonsko ime za GHB drogu kojom se onesposobljuje žrtva pre napada. Možda biste mogli nešto više da kažete zašto „Snaga kučke“?

– Na engleskom je za mene to malo čudan prevod jer u mojoj glavi taj deo se ne prevodi i ne znam kako bismo mogli da ga prevedemo na neke druge jezike, a da nosi ono što smo mi hteli da znači. Za mene je taj naziv slika onoga što trilogija predstavlja jer su to dve reči gde jedna drugoj ne daju neki poseban kvalitet, potpuno su odvojene, ali kada ih vidite zajedno svako ima neku asocijaciju. Isto tako i trilogija kad budete videli sva tri dela kada budu gotovi i kada ih pogledate odvojeno nisu nužno u korelaciji jedan sa drugim. Kada ih pogledate svako će da ponese neko svoje značenje iz toga. Ideja i sa tim naslovom kao i sa trilogijom je bila da pustimo da ono što vi učitavate u njega bude nešto što ćete vi da shvatite kao značenje.

Zanima li vas možda kako ja vidim taj deo naslova, pošto ga tumačim onako kako i jeste ovde doslovno preveden, kao „Snaga kučke“, a budući da vaš komad govori o nasilju nad ženama, silovanju, pada mi na pamet ono što je, nažalost, paradoksalno, a neretko uvreženo – da se žena žrtva nakon pretrpljenog zlostavljanja naziva pogrdnim imenima, da se nadalje ponižava, diskredijtuje.

– I ja imam sličnu asocijaciju ali zapravo postoje dve reči u naslovu i zbog toga je tu i snaga o kojoj se govori, međutim, ja sam sama žrtva nasilja i ono što sam htela da pokažem ovom predstavom je da zapravo ne govorimo o nekakvoj moralnoj superiornosti žrtve. Htela sam da otvorim kutiju svega onoga što se desi sa tim činom seksualnog zlostavljanja i da pokažem kako je to mnogo složenije, da ne govorim uvek o moralnoj superiornosti nekoga, već da pokušamo da razumemo situaciju u kojoj se ta osoba nalazi.

U predstavi referišete na različite umetnice i bavite se prikazivanjem nasilja, silovanja kroz istoriju umetnosti, da li ste u tom procesu istraživanja došli do nekih uvida?

– Naravno, mnogo je toga što sam saznala dok sam istraživala jer me je zanimalo kako sebe da postavim u toj geneolgiji žena umetnica koje su zapravo prikazivale različite činove nasilja, i fizičkog i svakog drugog, kroz istoriju umetnosti. Ideja je bila da vidim na koji način su one koristile, uglavnom, svoje telo da eksplicitno prikažu ono što im se dešavalo. Ana Mandieta je kubanska autorka koja je radila serijal radova o silovanju i zanimalo me je na koji način ona kroz sliku, prezentaciju, perfomans, pokušava da predoči silovanje koje je jedan užasan zločin. Jako je zapravo teško da kroz istoriju umetnosti pronađete dobre primere svog tog terora i horora kroz koji žena prolazi kada je, recimo, silovana. Kako sad to uobličiti u bilo kojoj umetnosti, pa i u izvođačkim?

Zbog toga što je teško o tome govoriti a kamoli predstaviti.

– Za mene je to upravo jedna od stvari koje želim da pokažem ovim komadom. Koliko je s jedne strane teško govoriti o ovakvim stvarima, a da ne radite to na neki čudan način, da ćete vi zapravo sad da pošaljete neku poruku mira publici, da ćete vi publici da kažete: „Okej, ovo se desilo, sad smo o tome razgovarali u pozorištu i sad možete da odete svojim kućama i da budete sasvim u redu“, jer smo kao o tome pričali na sceni. Nije stvar u tome, nego je stvar u tome da ja zapravo nisam htela publici da pružim neko olakšanje. Nego dok sam na sceni da otvoreno govorim o tome i da to bude sve vreme prisutno sa svima nama u sali. Jer, s druge strane, što je kontradiktorno, jako je teško slušati o tome. Mnogi ljudi uopšte nisu spremni da govore o takvoj vrsti nasilja, koja je sve više prisutna. To se dešava toliko često ali ljudi i dalje nisu spremni da razgovaraju o tome a kamoli da slušaju o tome na pozornici od nekoga ko im govori o eksplicitnom nasilju.

Ako je nasilje sveprisutno, šta vi mislite, zašto je teško o tome govoriti ili zašto se o njemu diskutuje na površan način?

– Zbog toga što je to još uvek tabu. U našem društvu razgovor o bilo kakvom nasilju je tabu, a naročito ako je u pitanju nasilje nad ženama i drugim feminiziranim telima. Ako pogledate celu istoriju, uvek su prvo stradala takva tela – najpre žene. Ako pogledate ratove, sam čin silovanja je način da time ponizite žrtvu i da je povredite. Ako gledate samo kroz taj kontekst, godinama se o tome nije govorilo. Mi možemo biti srećni što živimo u takvom trenutku u kojem se ovakve teme otvaraju i u kojima se o ovakvim temama priča ali to ni danas nije dovoljno lako i često. Kao što ste rekli, o tome govori na veoma površnom nivou ili se o tome priča u nekim malim krugovima koji su sigurna mesta a zapravo ta rasprava ne uspeva da dođe do šire publike. Zbog toga mislim da je važno što u ovoj predstavi govorimo o tome u pozorištu koje je jedan kolektivan čin gde imate publiku koja dolazi to da vidi i zapravo sa njima pokušavamo da govorimo o nasilju i o tome kroz šta žrtve prolaze, a to nije uvek najprijatnije.

Jedna od strašnijih stvari u vezi sa silovanjem je to što žene bivaju dovedene do te tačke da same sebi moraju da objašnjavaju da one nisu krive. To je još jedan od paradoksa koji je konstanta, pa ako želite prokomentarišite.

– Apsolutno ste u pravu, zapravo sve vreme taj narativ o ženi koja je kriva za nešto je postojao ranije a on opstaje i danas i često možemo da raspravljamo o tome da to kad neko otkrije da je bio žrtva, sav taj krug priča koje se time pokreću se uopšte ne zaustavlja. Ako nekad i kažemo da je neko prihvatio to i da namerava da nastavi dalje, to se u stvari zapravo nikad ne zaustavlja. To je moje lično iskustvo kao žrtve, te rane nikad ne zacele. Prosto nisam neko ko veruje u tu ideologiju zaceljenja rana koje će vreme da izbriše i slično. Mislim da te rane ostaju sa nama, one se transformišu, možda i pokreću na neki način kroz naše telo ali ne verujem da možemo da naučimo nešto što će te rane da izbriše. Posle takvog nasilja one ostaju tu celog života.

Važan deo ove predstave je tragična priča o Pipa Baki, italijanskoj umetnici, njenom znakovitom performansu „Nevesta“ tokom kojeg je brutalno nastradala u Turskoj gde je silovana i ubijena. Zašto vam je ona bila važna, na koji način ste hteli u predstavi da govorite o njoj?

– Pipa Baka nije bila triger za ovaj komad, ja sam bila opsednuta njenim slučajem a najviše u svemu tome me je zanimalo što ima toliko mnogo kontradiktornosti, pitanja i problema koji su se sve vreme dešavali. Ona je žena iz Italije, iz više srednje klase, koja se bavi umetnošću i koja u nekom trenutku odlučuje da putuje kroz Balkan i da kroz jedno, donedavno, ratom zahvaćeno područje pešači i stopira u venčanici. Njena ideja je bila da pokaže da i na tim mestima gde se desio užasan rat i stvari, gostoljubivost i ljubaznost ljudi i dalje postoji. Želela sam da istražim taj njen slučaj, zanimalo me je šta je ona htela da pokaže i kakva je bila njena pozicija jer je ta ideja jako dobra i jako složena. Da li je ona bila glupa, da li je bila naivna, kad je mislila da će tako nešto da uradi, šta je u stvari ona htela? Pritom se ona, na neki način, za taj performans pripremala celog života jer je išla na planinarenje, stopirala je od malena i imala je iskustva i sa time, a ono što mi je posebno važno jeste to što je na kraju sve to njeno istraživanje dovelo do toga da zapravo bude višestruko silovana i da bude ubijena. Mnogo mi je važno da je ne predstavljamo kao neku sveticu, jer kad žene umru to im se često radi. Žene kad umru postanu svetice. Ja to nisam htela da radim nego mi je bilo važno da je predstavim kao ženu koja je živela, koja je radila, koja je imala svoje probleme, koja je imala svoj svakodnevni život, da joj dam to humano lice. Jer kada nekog predstavljate sveticom onda ga na neki način dehumanizujete a meni je važno da je ona bila humana, živa osoba…

Zašto uzimate drogu GHB na sceni zašto ste baš to izabrali kao stvaralački postupak?

– Za mene je to pre svega vrsta performativnog čina na koji sam se odlučila. Nije stvar u tome da li ja uzimam drogu ili šta već uzimam, već je to bila neka vrsta nastavka linije koje su započele mnoge druge žene koje su se bavile izvođačkim umetnostima, zapravo performansom, a koje su probale različite supstance na sceni, koje su sebe fizički izlagale uticaju tih supstanci na sceni da bismo mi kao posmatrači mogli da vidimo šta se nakon toga dešava i na koje sve načine utiče na njih. Jer ovo što ja radim na sceni su radile mnoge žene pre mene ali moja ideja je bila da napravim referencu na to i da zapravo pokušam da nestanem na sceni.

Da, vi zapravo umrete na sceni pošto nakon uzimanja GHB droge zaspite a u metaforičkom smislu san je jednako smrt.

– Ideja jeste bila da na sceni imamo tu neku vrstu nestanka, jer s jedne strane vi imate nekog u publici koga ja vodim tokom prvog dela performansa u kome objašnjavam neke stvari. Kako se ta publika oseća kad ta osoba sa scene nestane, a isto tako kako se ja osećam u svemu tome jer mislim da ne bi bilo pošteno da obrađujem ovakvu temu a da je sve ono što radim na sceni obezbeđeno, kontrolisano i sigurno. Odlučila sam da se stavim u određenu opasnu situaciju i da se, na neki način, prepustim i nestanem sa scene. Jer ono što vi zapravo vidite je neka vrsta nestanka umetnice.

Šta se dešava nakon što uzmete drogu i zaspite, da li se predstava nastavlja?

– Predstava se nastavlja bez mene jer sam ja tom trenutku uslovno rečeno nestala, ali tu su drugi učesnici na sceni koji nastavljaju sa pričom dok ja nisam tu.

Telo pod rizikom kao politički čin

Tokom trajanja intervjua za Danas, pored Mladena Slavkovića, PR Bitefa, bila je tu i Karla Estefan, producentkinja i menadžerka gostovanja Karoline Bjanki kojoj je čini se stalo da kontroverzni momenat konzumiranja GBH-a na sceni ne bude pogrešno ili senzacionalistički shvaćen. Zbog toga je verovatno na kraju razgovora za Danas napomenula da svi u trupi Kara de Kavalo, kada su izvođačke umetnosti u pitanju, naročito performans, zastupaju stav da svoja tela vide kao neku vrstu političkog čina. „Čak i to kada se droga uzima na sceni, kada se naše telo izlaže određenom riziku, čak je i to neka vrsta političkog čina“, istakla je Karla Estefan.

 „Art must be beautiful…Artist must be beautiful“

Umetnica se prisetila trenutka kad je prvi put otkrila Marinu Abramović, koja je takođe u jednom od svojih performansa konuzimirala tablete za lečenje akutne šizofrenije
– Prvi put sam otkrila Marinu kroz rad u kome se češlja „Art must be beautiful…Artist must be beautiful“. Sećam se, ja sam tada živela na jugu Brazila, pripadali smo nižoj srednjoj klasi i nismo imali baš mnogo para. Jedini ljudi koje sam poznavala, a da su u tom trenutku putovali u Evropu su bili moji prijatelji čiji su roditelji imali turističku agenciju . Jednom je prijatelj iz Evrope doneo knjigu o istoriji umetnosti i videla sam dve fotografije Marine . Jedna je bila ta na kojoj se češlja a druga gde je u nju uperen pištolj sa performansa Ritam 0 koji je izvela u Napulju . Od tada sam postala opsednuta njom, ali u to vreme nije bilo Gugla da nešto više saznam, pa sam otišla u Akademiju umetnosti u mom gradu i tamo su bile knjige iz istorije umetnosti u kojima se već pominjala Marina Abramović. Nedavno sam bila u Amsterdamu na njenoj velikoj izložbi i pošto je retrospektivna prvi put sam mogla da vidim sve ono što sam kao devojčica gledala samo na slikama.