Avala, Ankarata…

Sretao sam takve reči u knjigama, novinama, rečnicima, čuo ih u razgovoru. Nekad bi mi promakle, nekad bi me ozarile.

Kao da se Đorđija sećam samo po jednoj izgubljenoj reči.

Zamuckuješ, spotičeš se, praznoslaviš. Krikni. Krik se ne uči. Budi urlik mora koje je sišlo s uma. Plašiš se da ću tu tačnu reč krv prejaka da zapljusne.

Lenjivac voli da mistifikuje: Anastazija, arkonada, avangarda, arbitraža, Andaluzija.

Kao predah jedna pesma iz Andaluškog speva: Zemlja suha / Zemlja tiha / Noći beskrajne… / Zemlja drevna / Žiške i bola / Zemlja slijepe smrti / I strijela…

A kad bi ti neko rekao da se treća Đorđijeva reč nalazi na dnu kladenca, da li bi se spustio? Bih. Bi. Pa spusti se i završi, okončaj ovu uzalud priču. Nemaš više kud: arogancija, aristokratija, apanaža, Australija, anđama, Arahna, agava… I opet Lorka:Polipe skamnjeni / Stavljaš kolane pepeljaste / Na trbuh planinja / I kutnjake krhotina / Na klance… / Polipe skamnjeni…

Ti si Polip skamenjeni. Stavi potpis, i kraj: aspiracija, asana, Alibaba, ambasada, Aglaja, ambulanta, anatomija, Arijadna, alatka…
Nikad se nećeš setiti te Đorđijeve reči. I Đorđija si već zaboravio.

Ostao sam u prvom razredu osnovne škole. Ta treća reč je moja Atlantida. Ti znaš nešto o Atlantidi? Ne znam, ni površno. Znam pesmu W. H. Odna:Uzmimo, na žal kod Atlantide / Da najzad ista, strašnim putem / U unutrašnjost da sad ideš / Kroz guste šume i smrznute / Tundre gdje lako svak nestane, / Ako napušten, dakle, tu staneš, / Od sveg odbačen, sred snijega, / Kamena, u zraku i tišini, / Sjeti se velikih pokojnika, / I privoli se svojoj sudbini / Putnika a i mučenika, / Dijalektičnoj, čudnog jeka.

I znam jednu pesmu Ivana V. Lalića Astrapa: Kako da se udeneš / Kako da potpišeš tu šuštavu svetlost / Gde tvoja ruka nema više senke. / Uzmičeš uz paprati. / Pomičeš svod kao pauk, / Lukavu mrežu od slova pleteš… / Sada u jednoj niti paučine / Visi tvoje ime Astrapa: / I dok zubate godine kaplju / Kao led sa strehe, / Na jednom zidu tvoji očni kapci / otvaraju se sporo / Uplašeni od poznate svetlosti.

Sada o jednoj niti paučine visi moj život. Moj život visi o jednoj zaboravljenoj reči: Aleksandrija, aždaja, Anaksagora, Albanija, aristokratija, akademija, adoracija… Nikad se nećeš setiti te reči. Zorka i Dimitrije, moj treći brat, odveli su me jedne sunačne, žarke nedelje na Đorđijev grob. A ti si mislio kako ne igraš važnu utakmicu uličnu. Cardušanci protiv Ljubljanaca.A glavni si igrač.

Ne spasava te ni jedan žuti list oraha koji je pao na tvoju kosu. A ti ga ne osećaš. Vidi se to na jednoj crno-beloj fotografiji.

Lopta zna tu tajnu reč. Ali tvoj najbolji prijatelj neće da je otkrije: Anadolija, anamneza, anarhista…

O, snago mojih snova, daj sad se pokaži. Kad poslednji put udahneš, ta će reč biti na tvom nepcu. Imam od ove žege proplamsaje šizofrenije. Nije to alibi za ovu rimu, rimu ljubavnu i pesmu Mija Raičevića, jer M. R. zna da i na moju kosku vrati idealan dupli pas:Round meednight again

Ne mogu da se setim tvoga imena, zaboravio sam reči te pesme, bejbi.

Davno je to bilo, sećam se samo tvojih očiju.

Na njih mislim dok govorim o tebi.

Kad me sretneš, uvek gledaš ispred sebe, zato te ne prepoznajem.

Kad bih pitao: „Draga, jesmo spremni?“, ti bi uvek ćutala.

Znala si da to pitam gitaru.

Umoran sam od svega, mala, osim od muzike.

Odavno već ne uzimam ništa oštro, čak ni bombonu.

A tako sam se bio navikao na tebe, mislim, uveče, kad legnem, potražim te rukom. Tamo su mi sad
cigarete.

Zar je toliko vremena prošlo?

Prsti su mi žuti, i duša mi je, kao Kinezu, žuta. I čaršav, na kome spavam, pun je rupa: Jednom ću
kroz neku od njih da propadnem, zauvek.

Ah, bejbi, najveća je na mojim grudima. Tamo gde mi je nekad bilo srce, devojčice.

Tamo, gde je nekad svima nama bilo srce.