Bad hombres

Krenimo od „Rodena“. U Parizu smo. Krajem devetnaestog stoleća. Roden, konačno, u 40. godini dobija prvu narudžbinu od države – Vrata pakla, sastavljena od figurina, od kojih će mu neke doneti slavu Poljupca i Mislioca. On živi sa Rose, dugogodišnjom partnerkom, kada sreće mladu Kamij Klodel. Njegova najtalentovanija učenica ubrzo postaje i njegova asistentkinja, a potom i ljubavnica. Sledi deset godina strasti, međusobne saradnje i uvažavanja. Nakon njihovog razlaza, Roden nastavlja svoj rad sa još većom žestinom. NJegova dela nailaze na podeljene reakcije – kako odbojnost, tako i entuzijazam. Može se reći da je trenutak kada je završio i potpisao svog Balzaka, koji je inače bio odbačen od svojih savremenika, predstavljao početak života moderne skulpture. I dok zadivljujuće skulpture Rodena pobuđuju osećanja strasti, ekstaze, duboke patnje, intenzivnog razmišljanja i stalnog kretanja „kao da su dela u progresu koja su privremeno zaleđena u vremenu“, u Dualonovom filmu nema ničega od toga. To je izuzetno dosadan, razvučen i ravan film. Bez trunke strasti. Krut, beživotan. Čak ni u scenama kada njegovi prsti nisu u ilovači, već su svugde oko ili na njegovoj muzi Kamij. Čak ni tada. Izvanredni Vinsent Lindon u naslovnoj roli tu očito nije mogao mnogo da učini niti da popravi nepopravljivo. Napraviti ovakav omaž velikom skulptoru povodom stogodišnjice njegove smrti nije baš ni bila neka usluga. Dualonov portret ga više zatamnjuje, gasi, nego što ga osvetljava. Umesto studije intimnog Rodena, dobili smo bronzu.

Za razliku od „Rodena“, film Sofije Kopole „Plen“ je pravi užitak. Urađen je na bazi novele Tomasa Kulinana iz 1966. i u stvari je rimejk Don Sigelove filmske adaptacije iz 1971. sa Klintom Istvudom. Radnja je smeštena u Virdžiniji 1864. u vreme Građanskog rata. Kolin Farel igra ranjenog severnjačkog kaplara Mc Burija, koji utočište nalazi u jednom južnjačkom pansionu za devojke.

Pansion vodi gospođica Marta – Nikol Kidman, a mladi i zgodni kaplar je prepušten brizi i nezi sedam prelepih devojaka. U početku sumnjičave u pogledu neočekivanog gosta i „neprijateljskog“ vojnika, one polako počinju da podležu njegovom šarmu. Ovaj zabavan i šarmantan film je u isto vreme i melodrama i psihoseksualni triler. U njemu vlada permanentna dvosmislenost – ko je zatvorenik, a ko njegov čuvar? Ko je zaveden, a ko zavodi? Studije karaktera su date brižljivo i detaljno. Kopola vodi priču znalački, sa šmekom, senzualnošću i ženskom suptilnošću. Glumačka ekipa je savršena – od Kolina Farela kao kaplara, Nikol Kidman kao vlasnice pansiona, Kirsten Danst, kao učiteljice, Ele Faning kao učenice. Sve skupa to je izuzetno gledljiv film, u kome ćete nesumnjivo uživati.
Iako na dodelu Palmi treba sačekati sve do nedelje uveče, jedna bi odmah mogla da bude uručena. I to Alehandru Injarituu, koji je sa svojim šest i po minuta dugim filmom „Meso i pesak“ senzacija festivala. „Meso i pesak“ je prva instalacija virtuelne realnosti prikazana u Kanu, o latino imigrantima, ili famoznim – bad hombres, kako ih definiše Tramp. To je zastrašujuće i jedinstveno iskustvo. Da biste to videli morali ste da odete do aerodromskog hangara, dvadesetak minuta vožnje van Kana. Prvo ste u jednoj prostoriji morali da se izujete i ostanete bosi, da biste ušli u prostor veličine teniskog terena, prekriven peskom. Virtuelna mašina, da je tako nazovem, pušta se u pogon i vi se najednom nalazite usred ogromne peščane pustinje, na granici između Meksika i Amerike. Kao u izmaglici vidite neku ženu koja vas na španskom poziva u pomoć jer je slomila članak, kao i zaplašene i gladne izbeglice koje vam idu u susret. Vi krećete ka njima, ali kada ste već sasvim blizu, pojavljuju se helikopteri sa svetlima uperenim u vas i granični agenti sa puškama i psima koji vam naređuju na dva jezika da podignete ruke uvis. Sa cevima uperenim u vas, vaša prva reakcija je da to i učinite. Ovo teatarsko „izbegličko“ iskustvo je doista dramatično. Tim više što se u tu avanturu upuštate sami, pa je osećaj straha i bespomoćnosti još veći. Ako je to i delić nalik stvarnoj patnji i strahu izbeglica, onda je to doista užasavajuće. Osećate se poniženo, zgaženo, jadno. Nehumano. Injaritu je napravio čudo. Njegova instalacija će biti prikazana u nekoliko evropskih muzeja, a trebalo bi svi da je vide i iskuse, kako bi bar virtuelno shvatili kako izgleda život ljudi koji su samo krenuli u potragu za normalnim životom i srećom.