Bajka o „frigidnoj nimfi“

Antonin Dvoržak (1841 – 1904), završio je kompoziciju ove opere 1900. a bila je 31. marta 1901. praizvedena u Pragu. Folklorni mit o vodenim vilama – Rusalkama – je osnova Kvapilovog libreta, koji veoma podseća na Andersenovu bajku o „Maloj vodenoj vili“ ili drevnu francusku bajku o Meleuzini. Martin Kušej, slovenačko-austrijski režiser, prilagodio je libreto ove bajke o „frigidnoj nimfi“ u groteskno-realistički scenario psihopatološke incestuozne veze, sa kojom se, nažalost, austrijska javnost nedavno suočila u stvarnosti. Primer Nataše Kampuš, zatočene više godina u podrumu kao seksualne ropkinje ili slučaj Jozefa Fricla u incestuoznom spoju sa sopstvenom ćerkom, čine u očima režisera Kušeja, asocijativnu podlogu odnosa Rusalke sa svojim ocem, vodenjakom. Režiser Kušej ja razorio svaku romantični nijansu ove lirske bajke onako kako su je Dvoržak i libretist Kvapil koncipirali. Na scenografskom fonu sa alpskim pejzažima i glacijalnim jezerima, deluje vodenjak u trenerci i mantilu za kupanje – što predstvalja vizuelni citat medijski transponovane slike incestuoznog psihopate Jozefa Fricla. Na sceni na dva nivoa, u „donjem svetu“ – bukvalno u suterenu – obitava vodenjak sa drugim vodenim vilama, sirenama, u svetu zatočeništva sa kojima kao i sa Rusalkom nasilno kopulira.

Vešticu Ježibabu koja je u režiji Kušeja svedok tih dveju realnosti odnosno zna šta se u podrumu zbiva, Rusalka će je moliti da je oslobodi iz podruma da bi kroz ljubav bila izbavljena prisilnog zatočeništva. No ona nije kadra da opstane među ljudima. Princ kome se želela sva predati, izneveriće je još za vreme svadbe sa bizarnom princezom – što je kostimografski veoma uspeo antipod – da bi se razočarana vratila u podzemlje odnosno u zatočeništvo kod vodenjaka, svedočeći time o ambivalentnosti odnosa koji oscilira od ljubavi do mržnje. Kušej će Rusalku i njene sestre – vodene vile smestiti u ludnicu u kome se zbiva završni akt u kome će princ, našavši je, izvršiti samoubistvo.

Sukob romantičnog i modernog mita u Kušejevom čitanju je perverzni horor u kome su žene, po definiciji, žrtve drastičnog muškarčevog nasilja. Duboka romantična muzika Antonina Dvoržaka bila je romantična osnova na kojoj je režiser ispleo dramaturški čvor sa fokusom na bizarnoj aktuelnosti sižea.

U naslovnoj ulozi briljirala mlada litvanska pevačica Kristina Opolajz, koja je već debitovala na internacionalnim podijumima, no kojoj je ovo prva velika naslovna uloga. Njen glumački talenat zasad preteže nad vokalnim. U ulozi princa je nastupio Klaus-Florijan Fogt, oprobani solista Vagnerovih muzičkih drama kao lirski tenor besprekorne tehničke virtuoznosti. Ježibaba, vodenjak i princeza bile se standardne uloge koje je minhenska publika nagradila solidnim aplauzima. U Minhenu je pevano na originalnom jeziku libreta Jaroslava Kvapila, dakle na češkom, što je posebno hvale vredno istaći. Ovde valja još spomenuti i posebnu ulogu češkog dirigenta Tomaša Hanuša – kome je ova druga produkcija u Minhenu – koji je nastojao da udahne autentični dvoržakovski duh orkestru Štatsopere, što mu je grandiozno pošlo za rukom.