Bajke kao književni žanr sve omiljenije među čitaocima

Hajde zato da utvrdimo gradivo i setimo se da su nekada davno na jednoj strani sveta postojali Mokri Miš – koji baš i nije bio srećan zbog jadne sudbine pokislog miša – i princeza Ana. Za nju je bilo teško kazati je li bila uvek zadovoljna. Reklo bi se da je svašta znala. I vradžbine čak! I tako, zbog činjenice da su znatno vreme proveli družeći se, došli su do pitanja o trajanju: Koliko je zapravo dvesta godina?, upitali su se u istom trenutku princeza Ana i Mokri Miš. Šteta što u nekoliko planetarnih trenutaka moramo da uglavimo čitav naš život!, protestovao je slabašnim glasićem Mokri Miš. Da li od trenutaka uopšte može da bude sagrađen jedan život? pitala se princeza Ana.“

Kako je junakinja priče „Princeza i Mokri Miš“ razrešila ovu nedoumicu saznaćete ako je pročitate do kraja, a nalazi se u knjizi „Lažne bajke“, čiji su autori David Albahari, Mirjana Ognjanović i Slavko Krunić, koji je knjigu ilustrovao, a objavila ju je izdavačka kuća Booka.

U knjizi se nalazi još dvanaest predivno napisanih bajki čiji naslovi pozivaju na otkrivanje njihovih tajanstvenih junaka: Knjiški Moljac, Crvene pantalone, Prolećna bajka, O senkama, Magični zub, Bezimeno carstvo, Tajna i istina, Grad od marcipana, Potraga za snom, Nestanak vuka Vučka, Tajni život Čarobne Strele i Sokolovog Oka, Tajanstvena knjiga.

Zanimalo nas je kako su ove bajke nastale.

– Knjigu smo započeli neskriveno neistinitim uvodom, objašnjenjem da smo samo priređivači zbirke, te da je reč o pričama koje je slavni italijanski pisac Italo Kalvino odbacio kao nepodesne i loše kada je priređivao „Italijanske bajke“ 1956. godine. Budući da je čitaocu odmah jasno da sve bajke iz ove zbirke nemaju veze sa Italijom, da se radnja nekih zbiva i u sadašnjosti, hteli smo da operemo ruke od mogućnosti da neko kaže: „Vidi, kakav previd!“ Jer je „previd“ bio nameran. Pored te laži, namera nam je bila da navedemo čitaoca da se i sam upita, baš kao i vi, da li bajke uopšte mogu biti lažne. Ili su istinite, kao što je, sa uskličnikom, zaključio Kalvino u poznatom eseju o bajkama. Dakle, naslov je neka vrsta izazova, podstreka čitaocu da nam se pridruži. Na kraju zbirke sledi i zadatak. Da na osnovu crteža Slavka Krunića čitalac napiše svoju bajku. Postoji i prazan list za to – objašnjava Mirjana Ognjanović u razgovoru za Danas.

Činjenica je da bajke vole sve generacije čitalaca. Popularne su kod nas i u svetu. U poslednjih nekoliko godina pišu se i bajke za odrasle. Postavlja se pitanje zašto je tako.

– Ne znam da li su bajke sada popularnije. Ne gledam tako na stvari. E mi smo nekada ovako, a danas deca onako. To podstiče na nepoverenje da je i drugi pametan! Verujem da se percepcija svake generacije delimično menja. Posebno u posledje vreme. Dakle, bez obzira na to, za mene su bajke, odnosno priče, bile i ostale – neprevaziđeni književni hit! Ima nečeg vrlo gospodstvenog i uljudnog, nečeg što govori o poštovanju i obzirnosti prema mogućem čitaocu, kada na relativno malom prostoru neko pokušava da zaokruži određenu misao ili temu – ističe Mirjana Ognjanović.

Teme koje su bajke otkad postoje obrađivale u ne toliko malo slučajeva bolne su i teške. Stvarnost i život znaju da veoma budu i surovi. Mnogi misle da je sudar sa stvarnošću lakši ukoliko je upakovana u prijemčive bajke sa moralnom poukom da dobro i pravda na kraju pobeđuju zlo.

– Bajke često govore o onome što se davno desilo. Međutim, nisu lišene ni predosećanja, odnosno, jedne naročite intuicije koja nagoveštava šta bi moglo da se desi. Postoji nedvosmislen žal za prošlim vremenima, makar bila i bolna. Ali, prisutna je i nada u budućnost. Iščekivanje sreće je možda i najsnažnije osećanje. Naposletku se sve završava poukom, ili, u ovom slučaju, preporukom da se razmisli koja bi pouka mogla biti. Sve to pripovedaču daje velike mogućnosti i slobodu da se upusti u takoreći bilo koju temu. Bez obzira koliko tešku ili bolnu. Imajući u vidu da bajke u svojoj nomadskoj prirodi ne priznaju jedinstvo vremena, mesta, bilo kakve društvene hijerarhije, onda je mogućnost prolaska kroz različite „slojeve“ znatno olakšan. Tako sam upravo kroz bajke pratila preobražaj jednog simbola – simbola geta – kroz vekove – ukazuje Mirjana Ognjanović. Reč je o knjizi „Sirena koja se smeši – pet bajki o Venecijanskom getu“, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, a objavila Booka 2016. godine.

Pisanje „Lažnih bajki“ događalo se u četiri ruke. Zanimalo nas je kako je to izgledalo.

– Verujem da je pitanje zapravo kako je David Albahari uopšte došao na zamisao da piše sa tom Mirjanom Ognjanović. Eh, to je pitanje za znatiželjne. Što se Slavka Krunića tiče, stvari su jasne, budući da smo već zajedno napravili dve zbirke priča i još ponešto. Smatram da je rad sa obojicom za mene predstavljao veliko uzbuđenje, budući da sam neskriveni obožavalac njihovog dela. Davida Albaharija iskreno smatram našim retkim a pravim svetskim piscem. Dok je on pisao knjige, prevodio, priređivao, ja sam spisateljsku rutinu sticala radeći u dnevnom listu „Politika“ i u „Politikinom Zabavniku“. Pa mi je prekipelo. Napisala sam tri knjige pre ove, ali sam mnogo veći broj prevela. Ipak, sve te podatke pobeđuje činjenica da sam sticajem okolnosti Davida Albaharija upoznala kada sam se rodila. Njegovo lice je jedno od prvih koje pamtim. Kada prijateljstvo otkriva mnoge zajedničke sklonosti, a blagonaklono je prema različitim stavovima, stvara jednu vrstu polifonije koja je retka, blagotvorna i utešna u kriznim situacijama, a može biti i podsticajna. Eto zašto mislim da mi je David „progledao kroz prste“ i ukazao čast da pišem sa njim – priča nam Mirjana Ognjanović.

Nikada, Nikada

Slavko Krunić od detinjstva neguje veštinu hodanja unazad. Živi okružen likovima koje je sam izmislio. Ljubomorno ih čuva, pazi, neguje i menja im garderobu. Kada mu neko ipak napomene kako je postao opsednut i da ih bolje pusti na miru, oči mu se napune suzama. Donji kapak mu oteža, raširi se postane kao čamac pun vode. Za trenutak bi se moglo pomisliti da će neka suzica skliznuti. Međutim, Slavko se tada iznenada osmehne. Oči takođe. U sebi, odlučno, kao potpetica flamenko igrača dok udara žustro o pod, on bezglasno zaklikće: „Nikada. Nikada.“

Kjai

David Albahari, kao što je malo poznato, odaziva se i na ime Kjai. Kjai je zapravo japanski uzvik koji prati najvažnije trenutke istočnjačke borilačke veštine i označava izvršen zadatak. Sastavljen je od dva sloga: ki – um, ili duh, i ai – što bi trebalo da znači ujediniti, usredsrediti. Dakle, kjai je ono što bi se moglo opisati kao usred-sređeni um. Izgovarajući „Kjai“, odnosno pozivajući Davida, čovek ujedinjuje sopstvenu životnu snagu sa onom iz prirode – slikovito objašnjeno grčenjem mišića donjeg trbuha. Tome prethodi udisanje vazduha. Prema istočnjačkom učenju, središte čovekove fizičke snage nalazi se malo niže od pupka. Pravilno disanje može tu snagu da usmeri u određenom pravcu – da je izbaci. Stoga je „Kjai!“ uzvik kojim je obeležen tren najveće ljudske snage.