Bajrojt – sinonim i šifra Vagnerove muzike

Na sve strane bruji i zuji u ovoj slavnoj palanci, čemu i predstavnici štampe doprinose time što i nezvaničnim glasovima pridaju prekomernu važnost, pokazujući notornu slabost ka preterivanju. U tome se i u Rihard-Vagner-festivalu i u 145. godišnjici njegovog postojanja nije ništa promenilo, iako je ovaj festival sve drugo no normalan festival.

Ovde sve izgleda veće, značajnije, bilo da je reč o neočekivanom angažmanu nekog režisera, nepoznate pevačice ili dirigenta, što uvek može da označi početak svetske karijere ili, pak, otkazvanje učešća na festivalu što može da označi krizu u karijeri ili njen neslavan kraj. Tako je ovde bilo oduvek, ali ovoga leta su svi nešto uzbuđeniji no obično.

Prvi put u istoriji ovog najstarijeg festivala klasične muzike, staje Oksana Liniv, žena-dirigent, za pult Vagnerovog ”mističnog ponora”.

Ova 43-godišnja dirigentkinja je stažirala četiri ravne godine kod čuvenog dirigenta Kirila Petrenka u Minhenu, sadašnjeg šefa-dirigenta Berlinskih flharmoničara.

”Leteći Holanđanin” („Der fliegende Holländer“), kojim je Liniv dirigovala, otvorio je 25. jula 2021. ovogodišnji Bajrojtski festival. Asmik Grigorijan kao Senta i Oksana Liniv za dirigentskim pultom uzdigle su publiku u oblake sreće.

Oksana Liniv iz Ukrajine je prva žena u 145 godini postojanja ovog festivala koja je bila za dirigentskim pultom, što ovome festivalu daje i jednu istorijsku dimenziju.

Bajrojtski festival ili još i Rihard-Vagner-festival je muzički festival koji je posvećen poslednjim operama ili muzičkim dramama – njih deset – Riharda Vagnera (1813–1883). Ovaj festival se održava od 1876. sa kratkim prekidima, a od 1951. in continuo svake godine u ”Festšpilhauzu”, specijalnom zdanju jedinstvene akustike koje je kompozitor u saradnji sa arhitektom Otom Brikvaldom koncipirao za svoje kompozicije na ”zelenom bregu” u Bajrojtu.

Ovaj festival se održava između 25. jula i 28. avgusta svake godine. Lane je zbog virusa korone bio otkazan, a ove, kvazi-jubilarne, otvoren je 25. jula inscenacijom ”Letećeg Holanđanina”.

Dinastija Vagner

Iako internacionalni i kosmopolitski, Bajrojtski festival ima i jednu specifičnu notu – eminentno nemački karakter u duhu nacionalnog poimanja umetnosti. Gotovo nikakva druga institucija nemačke kulturne istorije nije bila u takvoj postojanoj napetosti između politike i umetnosti, kao što je to slučaj sa Bajrojtskim festivalom.

Jedan nemački muzički estetičar veli da je ”bajrojtizam” nešto poput religiozne sekte. Psihoanalitičari oko Frojda, komunisti oko Lenjina i Trockog, kompozitori oko Šenberga – na egzemplaran način održavaju prirodu tog složenog odnosa. Ali tamo gde ima idolatrijskog poistovećivanja, tamo su i izdaje vrlo česte i otpadništvo gotovo pravilo. Karl Gustav Jung i Alfred Adler kod frojdijanaca, Trocki i Kestler kod komunista, Niče i Bilov kod Vagnera.

Legendarni Konstantin Stanislavski je bio euforičan i lapidaran: ”Vagnerov san o festivalu u Bajrojtu je najviši domet koji je pozorišna umetnost postigla u 19. veku”, a sam Vagner je sa narcističkim patosom tvrdio: ”Bajrojt je moj najveći genijalni potez”. Šta je Vagnera, genija muzičkog teatra, doista odvelo u palanački Bajrojt? Baden-Baden, Berlin, London i Čikago su imali atraktivne ponude.

Da li su bili slučajnost, intuicija i kalkulacija? U autobiografiji ”Moj život” Vagner, sa izlivom idealističkog zanosa, veli da ga je teatar knjeginje Vilhelmine u Bajrojtu, biser rokoko arhitekture, na mah opsenio.

Za izbor Bajrojta su bili odlučujući i drugi strateški razlozi. Sa jedne strane to što se Bajrojt nalazio udaljen od kulturnih centara koje je Vagner mrzeo, a sa druge što je ipak ležao na umerenoj udaljenosti od Minhena, Frankfurta, Lajpciga ili Berlina.

Najvažniji od svih se sastojao u činjenici da je Bajrojt bio u sferi vlasti i uticaja velikog mecene, kralja Bavarske Ludviga II koji je Vagneru iz svog privatnog fonda stavljao apanažu na raspolaganje. Na Vagnerov 59. rođendan, 22 .maja 1872. položen je kamen temeljac za ”festšpilhauz”.

Prvi Bajrojtski festival je otpočeo premijerom ”Rajngolda” 13. avgusta 1876. Posle Vagnerove smrti 1883, rukovođenje festivalom preuzima njegova udovica Kozima Vagner, kći Franca Lista. Festival je dosegao zenit premijerom ”Tristana i Izolde”.

Stariji Vagnerov sin, Zigfrid, preuzima potom festival, na čijem će čelu biti do smrti 1930. Zigfridova supruga, Vinifred (rođena Viljams-Najdort), frenetično slaveći firera, upravlja festivalom do 1944. Tu epohu obeležava bliskost sa nacionalsocijalizmom i ekstremno bliska veza sa Adolfom Hitlerom.

Sinovi Zigfrida i Vinifred Vagner, Viland i Volfgang, preuzimaju zajedno festival. Posle Vilandove smrti, Volfgang Vagner je postao svemoćni monarh Bajrojtskog teatra. Nakon njegove smrti, na čelo festivala su bile postavljene njegove dve ćerke, Katarina Vagner i Eva Vagner-Paskije.

Od 2015. je samo još Katarina Vagner umetnički direktor festivala. Dakle, hijerarhija festivala je kvazidinastički regulisana.

Bajrojt je topos Vagnerovih muzičkih drama. Bajrojt je, više nego Salcburg za Mocarta, sinonim i šifra Vagnerove muzike. U tom sezonskom teatru, koji se svakoga leta volšebno preobrazi u kultni i mistagoški hram slavljenja Vagnerovih muzičkih drama.

Leteći Holanđanin

Ovogodišnji festival je otpočeo prolamanjem euforičnih ovacija: tek što je ugasnuo poslednji akord, razvio se orkan na zelenom bregu – frenetični aplauzi, uzvici oduševljenja.

Na prvom mestu oni su bili posvećeni izvanrednoj litvanskoj sopranistkinji Asmik Grigorijan, koja je izvođenjem/pevanjem uloge Sente u ”Letećem Holanđaninu” postavila visoke lestvice vokalnog umeća. Grigorijan je prvi put pevala u Bajrojtu i pokazala da jedna Vagnerovo delo ne mora da bude urlanje i lajanje. Ona je maestralno pevala ovu ulogu.

Ukupno uzev, ova inscenacija je počivala na štedrim i fantastično dobrim glasovima. Marina Prudenskaja kao Meri i Georg Capenfeld kao Donald su najtananijom preciznošću i dikcijom izvodili vokalne pasaže.

Norvežanin Lundgren kao Holanđanin je pevao sa aurom tajanstvenosti, sa svojom herojskom figurom ćelavog Huna, kao i pepeljastim tonom svoga bas-baritona. Nedostaju mu tonovi čežnje i povređenosti, duboke životne tuge.

Koncept ove uloge kao prepredenog i brutalnog ubice koji je u stanju da čitav grad pretvori u prah i pepeo ne iziskuje od njega nikakvu višedimenzionalnost. Režiser Dmitrij Čenjakov se, recimo eufemistički, nije konsekventno držao Vagnerovih ideala.

Posebnost ove produkcije je, kao što smo istakli, u činjenici da je nakon 145 godina postojanja festivala, Oksana Liniv bila prva žena dirigent. Nemačka kancelarka Angela Merkel je pred ovu premijeru na pitanje šta misli o tome što je napokon jedna žena za pultom legendarnog bastiona muške dominacije u Bajrojtu, za dirigentskim pultom, lapidarno prokomentarisala: ”Najzad!”.

Majstori pevači iz Nirnberga

Druga produkcija koju je potpisnik imao čast i radost da gleda je bila ”Majstori pevači iz Nirnberga” (”Die Meistersinger von Nürnberg“) u režiji Australijanca Berija Koskog, intendanta berlinske ”Komične opere”.

Veoma je zanimljivo kako Vagner u svojoj vili Vanfrid polako ali izvesno sve likove iz „Majstora pevača“ preobražava u svoje dvojnike. Ali Koskom ne polazi sasvim za rukom da održi visoki nivo prvog čina, koji je bravurozna burleska, posebno ne u oblasti dramaturške logike.

Poslednja dva čina se zbivaju u ambijentu koji je zapravo sudnica Nirnberškog procesa. Ova sala nije samo istorijska kulisa, već dobija kobni smisao, te karakteri iz „Majstora pevača“ postaju istorijske ličnosti, kao sudije sila pobednica/saveznika. Ali i mimo ovog provokativnog spoja sa Nirnberškim procesom, ova postavka je izuzetan muzički događaj.

Pre svega zbog jedinstvene vokalne uloge Hansa Saksa koju je pevao Mihael Fole (Michael Volle), kao i vokalne deonice Valtera fon Štolcinga, koju je pevao lirski tenor Klaus Florijan Fogt. Ovom produkcijom je dirigovao Filip Jordan. Kritika je u superlativima ocenila ulogu Hansa Saksa u izvođenju Folea, kao ”Hansa Saksa stoleća”.

Katarini Vagner, praunuci Riharda Vagnera je, kao spiritus rector(u) umetničkog programa, pošlo za rukom da ovome festivalu, mimo imanentne istorijske aure, pridoda i najveću umetničku izuzetnost izborom i angažmanom najboljih internacionalnih umetnika. Tako se gaji mit, pompeznost, sjaj i slava u ime muzike Riharda Vagnera.