„Bal na vodi“ za Dan oslobođenja

On skreće pažnju da u tom mnoštvu američkih filmova koji se prikazuju često nema nikakve selekcije i da se uzima ono što je na tržištu. Budući da je u toku svoje karijere (od 1978. do 1992. godine) bio na poziciji urednika filmske redakcije “Radio-televizije Beograd” Zelenović pamti kako su se tada pravili autorski ciklusi po temama, da je postojala “Karika koja nedostaje”, koja se početkom 1980-ih godina, recimo bavila erotikom koja je u to vreme i dalje na neki način bila tabu. U tom dobu ozbiljnijeg pristupa kinematografiji, Milan Vlajčić se bavio špageti vesternima, Ranko Munitić naučnom fantastikom.

„To je bio pristup koji je uz filmove omogućavao da se čuju neki ljudi, da se objasni žanr da se kaže to što je važno, recimo zašto se erotike ne treba bojati“, kaže Zelenović i skreće pažnju da je to bilo vreme kad su se zabranjivali filmovi. Jedan od njih je i film “Kvar” Miše Radivojevića, zbog kojeg je naš sagovornik, kako kaže, četiri puta morao da piše ostavku. „Zabranjivalo se nešto što su deca najnormalnije gledala u bioskopu, pa je bila ona čuvena “koga štitimo decu ili roditelje”.“ Tadašnji pristup televiziji je bio bitno drugačiji od današnjeg između ostalog i zato što su postojala samo dva kanala. Ali to nije značilo da nije postojala velika konkurencija.

„Pogotovo u “JRT” je vladala borba ko će prvi da prikaže “Odiseju u svemiru”, ko će prvi da prikaže “Prohujalo sa vihorom”. I opet smo mi bili ti koji smo imali svetsku premijeru “Kose” na “RTB”, a pored sjajnih filmova imali smo i neuporedivo više emisija o filmu, recimo Nebojša Đukelić je pravio odlične emisije, koje su između ostalog objašnjavale šta je to francuski novi talas ili šta je “film noar” ili zašto je važan kao autor Pekinpo“, priseća se Zelenović. Prema njegovim rečima, američki film je uvek bio dominantan, dok su evropski film i druge kinematografije bili zastupljeni na nivou statističke greške, pa čak i na specijalizovanim kanalima koji se bave klasičnim filmom. Primedbe u vezi sa američkim filmovima bile su razne, a jedna od najčešćih je zagovarala ideju da ukoliko se desi neko nasilje u našim redovima, mora da je posledica velike količine nasilja koja postoji u američkom filmu. Zelenović ukazuje da se katkad i u samoj Americi dogode masovna ubistva, što navodi na pitanje da li i njih treba dovesti u vezu sa nečim što je američki film, kao i da ponekad strašni događaji mogu biti povod da se snimi film.

„Važno je skrenuti pažnju da smo ovde imali cenzuru. Nije moglo sve da se prikaže“, ističe Zelenović, dodajući kako je na televiziji postojao savet, koji je o tome odlučivao. Navodno, zabranjivanja nije bilo, ali je bilo “izbacite ovaj deo”. Zelenović priča kako je na cenzuru došao svojevremeno film “Emanuela” koja nije prošla jedno veče, a posle ni komisiju na kojoj su bili svi predstavnici veća. „Sećam se recimo slučaja filma “Psi od slame” koji je prikazan na Festu, u okviru “Vidika”, ja sam bio tad urednik filmskog programa u “Domu omladine Beograda” i dolazio je Pekinpo. To je bio strašni sud. Ljudi iz bezbednosti su pomerali nekoliko hiljada ljudi da ne nalete na ona stakla. Bilo je strašno. Taj film sam pre neki dan gledao u 18 sati uveče na televiziji“, kaže kroz smeh, sagovornik “Danasa”.

Međutim, kad se govori o samim počecima, jako veliki uticaj u našoj kulturi je napravila pojava filma “Bal na vodi”.

„To je film iz 1944, koji se kod nas pojavio 1950-ih. Kad sam, recimo 1990-ih na televiziji poželeo da ponovo prikažem taj film, naša kopija je bila do te mere izraubovana od silnog prikazivanja da je morala da se nabavi nova. Znate, ako se film prikaže 300-400 puta kopija se posle toga baca, a ovaj film je imao mislim 800 projekcija i više se ništa na njemu nije videlo. Negde 1994. godine sam počeo da jurim kopiju po svetu i isprva su me kolege iz raznih kinoteka pitale, šta mi je, kakav “Bal na vodi”, jer taj film očigledno ni izdaleka nije imao taj uticaj koji je imao kod nas. Potom su me uputili kod čoveka koji je imao samo filmove Ester Vilijams. On se strašno obradovao što mene zanima taj film, ali kad sam mu objasnio da mi želimo da kupimo kopiju, izvinio se i kazao da ne može da trguje sa nama pošto smo mi zemlja pod sankcijama. Vrlo je bitno i što je “Bal na vodi” bio kolorni film i vrlo često ćete sresti u emisijama “Trezora” ali i dan danas ljude koji kada govore o svojim počecima kao muzičari na ovim prostorima pominju film “Bal na vodi”. Oni su ga po šesnaest puta gledali da bi zapisali note i da bi sve te muzičke numere koje se izvode u filmu mogli adekvatno da odsviraju. Uglavnom ovaj film je ostavio jak uticaj na naš muzički život. Međutim, postoji još jedan film koji nije američki a to je “Jedan dan života”, koji se kod nas zvao “Mama Huanita” sa Kolumbom Domingez i koji se više od 20 godina otkupljivao jer se stalno prikazivao. On je u drugom smeru okrenuo muzički ukus. Slušale su se meksikanske pesme i Kolumba Domingez je došla u Beograd krajem 1990-ih i tad izjavila da je htela da vidi koja je to zemlja iz koje je godinama dobijala pisma. Drugi film, koji jeste američki i koji je takođe godinama otkupljivan je “Prohujalo sa vihorom”, koji nije kao “Bal na vodi” ostavio nekog traga u kulturi generalno, nego je prosto bio film koji je plenio i svojim sadržajem i svim onim što se dešavalo u njemu. Takođe, je bio kolorni film, rado gledan, tako da čak i dan danas kad se taj film stavi u “Kinoteku” nema nikakvih problema jer ima publiku“, konstatuje Zelenović.

Vrativši se na priču o “Balu na vodi”, koji jednom nije ni prepoznao u izveštaju prevodilaca jer su ga, kako kaže, „preveli bukvalno kao “Kupajuće lepotice” ili “Lepotice u kupaćim kostimima”“, naš sagovornik skreće pažnju da je film sa Ester Vilijams na našu kinematografiju proizveo jedan veoma zanimljiv uticaj.

„Radi se o filmu Joce Aćina iz 1986. koji se zvao “Bal na vodi”, u kojem se glavna glumica zove Ester. To je stvarno fantastičan omaž jednom kinematografskom ostvarenju koje je prosto kod nas imalo ogroman odjek.

„Uz opasku da nije siguran kako će to biti shvaćeno Zelenović smatra da se pod uticaj američkog filma može smatrati i to što je 1960-ih godina omiljena igra dece bila kaubojci i Indijanci, pri čemu niko nije hteo da bude Indijanac. Oni su prikazivani kao zli i kao divljaci i tek kasnije su počeli da stižu filmovi koji su na drugačiji način počeli da govore o Indijancima i posredstvom kojih se moglo saznati da je reč o narodu koji je bio sateran u rezervate.

„To je bio zanimljiv uticaj, koji je u tim dečijim glavama bio takav kakav je bio, a da niko od starijih nije bio raspoložen da nam sve ovo bolje objasni. Iskreno govoreći ne znam ni koliko su i oni o tome znali. Uglavnom kad su kasnije stigli drugačiji filmovi jedan od najdramatičnijih za mene je bio “Plavi vojnik”“, kaže Zelenović, dodajući da je njegova generacija u tom trenutku već dosta toga znala. Osim dugometražnih, prema njegovim rečima, problematični su bili i crtani filmovi.

„Recimo, mene su optuživali dok sam radio na televiziji da su ti filmovi izuzetno nasilni. Sećam se jedne priče na Savetu da je neko dete tuklo mačku po glavi nekom varjačom, a kad su ga pitali zašto to radi, odgovorilo je zato da bi se pojavile zvezde koje se vrte oko glave, do, zaista, strašnih stvari da su deca stvarno mislila da mogu da budu Petar Pan“, priseća se Zelenović. Prema njegovim rečima, na televiziji je bilo mnogo teškoća u vezi sa crtaćima dok se nisu pojavili novi crtani koji su bili klasika kao recimo jedna crtana ruska serija o vuku, koja je inače u potpunosti rađena u Diznijevom maniru.

„Objektivno govoreći, crtani film nikad nije bio nasilan na način na koji je to nama spočitavano“, ukazuje Zelenović, uz opasku da iako se Tom i Džeri stalno svađaju, Tom nikad nije ubio Džerija.

„Crtani filmovi su bili jedan poseban segment, išli su u 19 sati i 15 minuta i nije bilo boga da se on pomeri iz tog najudarnijeg termina. Išao je pre Dnevnika i znalo se da je to isključivo i samo američki crtani film. Uz primedbe da su crtaći nasilni i da nisu dobri za decu, s druge strane bilo je roditelja koji su govorili „dajte jedan kanal samo s crtanim filmovima, neki ih bude na stotine, nema veze, deca su mirna jer ih gledaju. Danas su igrice doživele ekspanziju a rekao bih da su one mnogo nasilnije od ondašnjih crtanih filmova“, konstatuje Zelenović.

On kaže da osim toga što se brinulo  o tome šta se sme a šta ne sme prikazati nije bilo svejedno ni kakav se film pušta o važnim datumima o zemlji. Tako je recimo Zelenović morao da odgovara komisiji zbog filma “Životna prekretnica” sa Barašnjikovim, koji je pušten 29. novembra. Čak su dva odbornika u Skupštini postavila pitanje kako je moguće da se za “Dan republike” pušta američki film. Zelenoviću je postavljeno i pitanje kad je 20. oktobra pustio film “Bal na vodi”. Na nekoj od komisija predočeno mu je „ne može se za “Dan oslobođenja” puštati američka limunada“.

U tim situacijama Radoslav Zelenović bi se branio tako što bi članove komisije podsetio pitanjem ko su nam bili saveznici u “Drugom svetskom ratu”, a posle tačnog odgovora da su to bili i Amerikanci, Zelenović bi konstatovao, „u čemu je onda problem?“

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD