Bandović: Srpske filmove gleda više ljudi, pa šta? Ima i Ceca još više publike…

Ljubomir Bandović u intervjuu Večernjem listu povodom premijere debitantskog filma “Garbura” Josipa Žuvana u kome igra jednu od glavnih uloga govorio je o tome koliko mu je ovaj glumački zadatak bio inspirativan, kao i čestim poređenjama između hrvatske i domaće kinematografije.

Na opasku novinara se u Hrvatskoj u tim poređenjima uvek naglašava da je srpski film bolji i pitanje šta on misli u čemu je stvar, posebno sada kada ima iskustvo snimanja i u Hrvatskoj Bandović je odgovorio:

„Da budem otvoren, mi u Srbiji koji se bavimo ovim poslom ne doživljavamo preozbiljno ni sebe ni posao. Ne valja biti, kako mi kažemo tamo, kao da si progutao motku. Trebamo biti autoironični, šaliti se na svoj račun. Kod nas, kako je to Gaga Nikolić govorio, “nivo zajebancije određuje nivo bliskosti među ljudima”. Iz te neke sinergije i zajedničke igre nastaje film. Ali ne bih rekao da su srpski filmovi baš mnogo bolji, možda živopisniji i malo slobodniji u jeziku. U bioskopima imaju više publike, ali i Ceca ima najviše publike na svojim koncertima, ne treba se baš time hvaliti! U svakom slučaju, kao neko ko je uspeo sve to videti i iza kamere, moram reći da je nivo produkcije i nivo odnosa prema poslu u Hrvatskoj jednostavno oduševljavajući. Recimo, svestan sam da je na snimanju “Garbure”, koje je trajalo gotovo mesec dana, usred pandemije, moralo biti problema. Ali to do mene uopšte nije dolazilo. Nisam za to tada znao niti sam trebao znati. A u Srbiji producent baš voli doći među ekipu i požaliti se pa smo mi odmah pozvani da ga razumemo i da zato budemo primorani prihvatiti neke manje standarde. I baš što se “Garbure” tiče, na setu smo se svi povezali, kao porodica. Možda i zbog tog COVID-a i zbog toga što ništa nije radilo i svi smo bili zajedno u hotelu… Bilo mi je jako teško napustiti tu ekipu. Kada smo snimali poslednju scenu, nisam mogao zadržati suze jer sam Franka i Maura počeo doživljavati gotovo kao svoju decu. I potvrdilo mi se tada još jednom da je s jedne strane prelepo kad te zove neki reditelj poput Darka Bajića ili Điđe Karanovića, ali s druge strane još je lepše kad neki debitant u tebi vidi inspiraciju za rad.“