Baštinik i brižni čuvar nasleđa iskonskog Holivuda

– To povodom smrti američkog reditelja srpskog porekla Pitera Bogdanoviča kaže za Danas Radoslav Zelenović, bivši dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke i direktor Festivala evropskog filma Palić. On podseća da je Bogdanovič bio i scenarista, glumac, producent, kritičar i istoričar filma, iz generacije „holivudskog novog talasa“ ili „novog Holivuda“ u koji se ubrajaju autori kao što su Vilijam Fridkin, Brajan De Palma, Džordž Lukas, Martin Skorseze, Majkl Čimino, Frensis Ford Kopola.

Zelenović primećuje da se manje zna da je Bogdanovič na početku bio i urednik filmskog programa u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i da je njegov apsolutno veliki doprinos bio u sagledavanju i skretanju pozornosti na pionire američkog filma.

– On je u to vreme dosta pisao i objavio zanimljive knjige, a kad se pogleda njegova filmografija vidi se da je bio pod uticajem Džona Forda, Orsona Velsa, o kojima je i pisao beskrajno zanimljive knjige. Međutim, Bogdanovič je bio i pod uticajem francuskog novog talasa. Često je spominjao Šabrola, Trifoa, Godara i druge autore, a u nekim njegovim filmovima može se prepoznati ta vrsta rukopisa kao u „Poslednjoj bioskopskoj predstavi“. Prepoznatljiv je i po tome što je voleo da radi crno bele filmove – priča Zelenović, dodajući da je za Bogdanovičevu karijeru dosta presudan susret bio sa Rodžerom Kormanom, kraljem B produkcije.

Zoran Janković, filmski kritičar, ocenjuje za Danas da je Bogdanovičev niskobudžetni film „Mete“ („Targets“) imao prevratnički potencijal.

– Bogdanoviča svakako mirne duše možemo da pamtimo kao zbilja vrednu i veoma specifičnu autorsku figuru i pojavu. Ponajpre, jer se nakon odličnog i prevratnički svežeg nižebudžetskog prvenca (filma Targets), jasno i trajno pozicionirao na zanimljivijoj tački spoja takozvanog Novog Holivuda (oličenog u brojnim izvrsnim filmovima sedamdesetih u izvođenju i međusobno poprilično raznorodnih autora) i nekoga ko temeljno i strasno neguje kopču tog novog talasa sa onim ponajboljim iz baštine klasičnog Holivuda. To je očigledno i u dva sasvim različita remek-dela – u maestralnoj varijaciji na slepstik i skrubol teme i mustre iz filma Što te tama pušta samu? (What’s Up, Doc?) i glasovite i besprekorne Poslednje bioskopske predstave (The Last Picture Show), koji je najblistaviji i najrečitiji dosadašnji filmski ekvivalent lepote splina istinske Amerikane kakvu znamo i iz muzičkih dela, recimo, Vudija Gatrija i, još preciznije, Henka Vilijamsa. To se odnosi i na odlične mu filmove Mesec od hartije (Papre Moon) i Saint Jack. Prateći taj trag, možemo da izreknemo još dva važna suda – da je Bogdanovič, između ostalog, bio i baštinik i brižni čuvar nasleđa iskonskog Holivuda i to u redovima onih koji su ga sa puno prava izvoleli da menjaju iz korena. Osim toga, imajući u vidu njegov dragoceni dokumentarac Directed by John Ford, u kome je junački izašao na kraj sa mahom nesaradljivim velikanom, on je svakako zaslužio da bude prepoznavan i kao istoričar filma, te značajni filmski kritičar – zaključuje Zoran Janković.

Radoslav Zelenović konstatuje da je najslabiji deo Bogdanovičeve karijere bio producentski rad dok je njegovo ostvarenje „Poslednja bioskopska predstava“ nešto po čemu će zauvek biti upamćen.

– Ljudi su pričali da je novi Orson Vels i smatralo se da je to najbolji debitantski film posle „Građanina Kejna“. Uveren sam da mu to nije bio prvi film ali bi za to ostvarenje Bogdanoviča moglo da se kaže da je delo po kome se prepoznaje – ističe Zelenović. On dodaje da je Kongresna biblioteka u Vašingtonu uvrstila ovaj film u nacionalni filmski registar, da je ovo ostvarenje 1971, imalo čak osam nominacija za Oskara i da se, svakako, smatra kulturnim dobrom američke kinematografije.

– Bogdanovičev rad, koji se na početku odnosio na istoriju filma i tekstove o filmu, kulminirao je na moju ogromnu radost kad nam je saopšteno da će Svetska federacija filmskih arhiva svoje najveće priznanje za životno delo za 2007. dodeliti Piteru Bogdanoviču. Nosilac ovog priznanja je bio i Bergman i drugi čuveni autori. Uz to, Bogdanovičeva filmografija broji blizu 35 filmova, a iza njega je blizu 50 filmskih uloga – podseća Zelenović.

Doduše, sam Bogdanovič ispričao je da se uvek najbolje osećao kao reditelj jer je to najsveobuhvatnije.

– U poređenju sa režijom, gluma je odmor. Jednom sam to rekao Al Paćinu, koji me je popreko pogledao – ispričao je Bogdanovič kad je gostovao u Beogradu. Tada je izjavio i da je oduvek voleo da pravi filmove, da zabavlja i obrazuje ljude, informiše ih i da učini, da se, po izlasku iz bioskopa, osećaju drugačije i bolje.

Prisećajući se svog susreta s Bogdanovičem 2014. godine kad je došao da primi Zlatni pečat Kinoteke Zelenović kaže da će taj trenutak upamtiti jer je sinaesta bio istinski ganut.

– Ima mnogo ljudi kojima sam dodelio tu nagradu jer sam radio u Kinoteci godinama ali on je stvarno bio iskreno dirnut. Čak je Dinku Tucakoviću i meni kad smo sedeli rekao „to je priznanje koje primam u zemlji mog oca“. Posle je, na samoj dodeli nagrade rekao: „to priznanje je njemu u čast“…. Sve u svemu njegova ostavština za budućnost je velika i značajna , pre svega jer su pomeranja u kinematografiji rezultat i toga što je Bogdanovič došao iz nezavisnog filma, što je imao hrabrosti da snima crno bele filmove u vreme kada je to bilo nezamislivo i što to sve to dokazuje koliku je on ljubav imao za pionire filma i za istoriju filma američke kinematografije. Ostaje da ga se sećamo kao autora, koji je rado dolazio na ove prostore i koji je nema sumnje jedan od važnih stubova svetskog filma. Ostavio je za sobom trag za generacije koje tek dolaze. Imaju šta i da vide i imaju šta i da nauče iz njegovog opusa – zaključuje Radoslav Zelenović.