Bataljon u manastiru

Kasino je gradić rekonstruisan nakon bombardovanja, koje je uništilo čuvenu opatiju, veoma značajnu opatiju, jer ju je osnovao sveti Benedikt. Upravo će zahvaljujući benediktinskom pokretu doći, u čitavoj Evropi, do preporoda klasične kulture, s prepisima antičkih rukopisa. Došavši na novi mali univerzitet, bio sam veoma iznenađen kad sam otkrio da je u toj istoj opatiji radio sveti Toma. I ne samo to, za vreme Prvog svetskog rata, blizu opatije bio je deportovan Vitgenštajn, nakon što su ga uhvatili na austrijskoj granici. Godinu dana je tu ostao kao zatvorenik, i tokom te godine pročitao je svetog Augustina i počeo da skicira svoj Tractatus Logico-Philosophicus. Rečju, Kasino je mali, ali ima veliku istoriju.

Zapravo, ono što hoću da vam ispričam tiče se Drugog svetskog rata. Rekoh da je opatija bila bombardovana. Srećom, svi su rukopisi spaseni. Međutim, pre nekoliko godina izašla je knjiga koja otkriva tajnu tog bombardovanja. Sve je bilo plod običnog presretanja, jedne radio-transmisije. Englezi su slušali komuniciranje neprijatelja, i čuli poruku: „Opat je u manastiru.“ A „opat“ se na nemačkom kaže „Abt“. Englez koji je registrovao poruku shvatio je pogrešno, i pomislio da je „Abt“ skraćenica od „Abteilung“, to jest „bataljon“. Englezi su, naime, razumeli da je bataljon u opatiji, te su odlučili da je unište. Ukratko, to zdanje je razoreno zbog greške u prevođenju. I za mene je to uvek bila izuzetno važna opomena…

I dolazim do sebe. Prošlog meseca bio sam pozvan na Univerzitet u Lilu, u Francuskoj, u Flandriji, gde su mi tražili da govorim o prevođenju u najširem smislu, s pozivanjem na istoriju umetnosti. I ja sam izabrao jedan Ticijanov rad, takozvani tripli portret. U gornjem delu vidimo starca, zrelog čoveka i mladića, dok su u donjem prikazani vuk, lav i pas. Ova čudna slika simbol je vremena: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pa ipak, ono što me je navelo da je izaberem kao simbol prevođenja jeste sam naslov: Alegorija mudrosti. Svaki put kada prevodimo, zapravo, mislim da treba da se stavimo u poziciju engleskog prevodioca u Kasinu, da pazimo da ne zamenimo „opata“ „bataljonom“, jer je naša odgovornost izuzetno velika. Iako se ona, srećom, odnosi na tekstove, a ne na oružje.

Prevodio sam razne francuske autore, budući da predajem francusku književnost, autore iz devetnaestog i dvadesetog veka. Zanimljivije je možda prolaženje kroz žanrove, pošto sam prevodio pesnike, dramaturge, esejiste i pripovedače. Bilo bi interesantnije pomenuti specifične pustolovine, kroz koje sam prolazio sa svojim prijateljima stručnjacima za određene oblasti. Na primer, prevodio sam i neke stvari s nemačkog, Hajdegerove pesme. Tom prilikom, iako sam dugo učio nemački, prevodio sam zajedno sa stručnjakom, ali ne germanistom, specijalistom za jezik, nego s filozofom, stručnjakom za Hajdegera, pokojnim Frankom Volpijem, pošto je ta vrsta prevođenja pretpostavljala posebne probleme leksičke vrste.

Još je zanimljivije ono što mi se dešavalo s drugim jezicima, prevodio sam, na primer, s latinskog, s prijateljem latinistom, kada sam se susreo sa osobitim vidom poezije, zagonetkama. Prevodio sam potom i s portugalskog, s prijateljem luzitanistom, ali možda je najekstremnije bilo prevođenje sa arapskog, zajedno s prijateljicom koja je predavala arapsku književnost. Međutim, kakvog je smisla imalo prevoditi sa arapskog? Isprva sam bio jako sumnjičav, na kraju sam se odlučio, shvatio razlog svog učešća. Te arapske pesme bile su veoma formalizovane, s krajnjim respektom prema metru, ponavljanjima, svim onim stvarima koje su, međutim, prevodioci, iako su poznavali jezik bolje od mene, sistematski zanemarivali. U stvari, uspeo sam da, prvi put, realizujem, uz pomoć prijateljice arabistkinje, prevod u stihovima. Saradnja je, dakle, važna, pošto svako donosi neku vrstu posebne kompetencije.

Toliko što se tiče mog prevodilačkog zadatka. Drugi nivo na koji upućujem, potpuno drugačiji, tiče se didaktike. Predavao sam prevođenje poezije u stihovima, zalažući se za poseban vid polimetričnog, multimetričnog prevođenja. Da budem jasniji: krećemo od polaznog teksta, nekog soneta. Radimo s francuskog, recimo Nervala, i imamo sonet u aleksandrincu. Od studenata sam tražio da taj sonet prevedu s tri ili četiri različita italijanska metra, na primer, u jedanaestercima, sedmercima, dvostrukim sedmercima ili osmercima. Uvek isto, naime, ali u različitim metrima. Na kraju ove pustolovine student je bio suočen s tri ili četiri italijanske pesme različitih metara. Konačno pitanje bilo je: koja je original? Odgovor je, u stvari, da ne postoji original, to jest ne postoji pesma koja se može odrediti kao ona koja je vernija polaznom tekstu.

Isti me je duh vodio i na trećem nivou, na planu izdavanja tekstova, pošto sam, kao što sam već rekao, uređivao jednu veoma osobitu ediciju prevoda bio je to prvi italijanski eksperiment s trojezičnom edicijom. Ideja je bila da se predstavi susret dva velika strana pisca, strana u odnosu na Italiju, u svojstvima prevodioca i prevođenog.

Kao što sam vam rekao, bio sam prevodilac, nastavnik prevođenja, urednik edicije i, konačno, pesnik.

Po Nabokovu je, naime, prevođenje jednako odsecanju glave. Prevođenje je istovremeno nemoguće i neizbežno. I to bi bilo sve.

Prevod sa italijanskog: Dejan Ilić

Autor je poznati italijanski pesnik i esejista. Pisac predgovora za antologiju italijanske poezije Čuvari razlika koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs