Bavljenje umetnošću pojačava čulo za bol zajednice

Talenat se u čoveku koprca kao dete u stomaku trudnice i crpi tvoje sokove, a onda traži da izađe na sunce. Ako ga ne pustiš, onda te proždere iznutra i pretvori se u monstruma od kog je lako poludeti. Ko ima umetnički talenat, taj nema drugog izbora nego da radi na sebi i da stvara, kakve god okolnosti bile. – To kaže Vladimir Marković Krakov gitarista benda Presing, odgovarajući na pitanje Danasa kako je to biti umetnik u Srbiji.

I on i Zoran Radović Kiza, pevač Presinga, pored muzike bave se i književnošću, poezijom, slikarstvom… Nedavno, Presing je objavio novi album „Povratak u krntiju“ što je i povod za razgovor s Krakovom.

Da li naziv albuma nosi simboliku?

– Simbolika je moguća, ali nije namerno ciljana. Prva ideja za ime albuma bila je Nesvrstanost, jer i kao bend i kao pojedinci odbijamo da se svrstamo u bilo koji žanr, klan, ideologiju. Ipak, nedavni pokušaj ovdašnjeg režima da očijuka sa – inače divnim – Pokretom nesvrstanosti doprineo je da odustanemo od tog naslova. “Krntija” je naslov pesme sa drugog albuma Presinga, nastale u paru sa pesmom koju nikada nismo snimili u studiju, ali je ostala zabeležena na jednoj kaseti iz tog vremena. Preslušavajući stare kasete naišli smo na tu pesmu, koju smo nazvali “Povratak u krntiju” i snimili, a onda je po njoj ime dobio celi album. Simbolika koju je lako učitati je u tome što smo se kao društvo vratili u državu-krntiju, model iz devedesetih.

Na novom albumu su istaknuti duvački instrumenti i koketiranje sa džezom, dok je u osnovi autentičan Presing zvuk.

– Svrstavati Presing u žanrove isto je kao terati sumo rvača da obuče helanke. Od samih početaka, na svih pet albuma, mi smo nekad nožnim palcem a ponekada celim stopalom u džezu, ne zato što želimo da sviramo džez, nego zbog toga što je džez, tačnije pank – džez zvučna teritorija koja se graniči sa našim harmonijama – ko god počne da istražuje kako da izađe iz granica postojećih žanrova neminovno dođe u područje disonance, a iz disonance putanje vode ili u pank-džez i fri-džez, ili u avangardnu “ozbiljnu” muziku. Iako jako volimo klasičnu muziku, akademski eksperimenti nisu za nas, tako da je proklizavanje u istraživački džez nama prirodniji deo klizališta. Ipak, to su slučajni izleti.

Imate i nove članove?

– Na ovom albumu u Presingu su se kao članovi benda ustalili dvojica fantastičnih muzičara, multiinstrumentalista – Dušan Petrović i Aleksandar Jovan Krstić, koji su jako doprineli bogatijoj zvučnoj slici, boljoj orkestraciji i produkciji. Ima tu još svačega osim džeza, recimo duvači u naslovnoj pesmi su – takođe slučajno – čisti space age pop. Kako sve to nastaje – pa, iz igranja, slušamo štošta i igramo se sa tim, ulazimo u kreativni dijalog sa stvarima koje volimo, ne da bismo zvučali slično tome, već da vidimo kuda će nas igra odvesti. Na ovom albumu naši drugari u igri bili su Lalo Schifrin, Serge Gainsbourg, Esquivel, Tricky, Florian Schneider, Janko Nilović, Srđan Sacher, Sergej Prokofjev, Indexi, Fleetwood Mac, Zvonimir Skerl, Esbjorn Svensson, Godspeed You Black Emperor i mnogi drugi.

Presing ima sjajne tekstove, koje teme obrađujete i zašto su vam bitne?

– Lirika Kize Radovića je snažna jer je proživljena i autentična, pa su pesničke slike koje stvara unikati, bez opštih mesta. On je divlji, samonikli ulični pesnik koji ne mari da otključava svoje simbole i olakšava slušaocu razumevanje – i to je njegovo poetsko pravo. Ipak, iza zaštitnih zidova hermetičnosti, na ovom albumu je i jedna od najlepših ljubavnih pesama savremene srpske poezije – “Labudov sneg”. Tu je i pesma “Oklop za pahuljicu”, zasnovana na mentalnom filmu koji se javlja prilikom slušanja albuma Milesa Davisa “Sketches of Spain”, na čijem omotu je trubač ispod žutog neba, i mačak koji nije siv kao u pesmi Presinga, već crn.

Presing je nastao početkom devedesetih, koliko se za tri decenije muzička scena izmenila?

– Čini se važnije ono što je ostalo isto, i to će zauvek biti isto – tehnologije, ideologije, epidemije, ratovi, režimi, to sve potraje neko vreme, učini štetu i smetnju koju može i ode u zaborav. Koje čarape smo nosili prethodnog četvrtka? Isto toliko ćemo se sećati šta su i ko su kovid i Aleksandar Vučić, dve podjednako beznačajne pojave koje će pamtiti samo neko ko je zbog njih izgubio nešto ili nekoga. Ono što je ostalo isto i bitno je to da je svako kulturno ostvarenje, u prvom redu muzika, plod mnogo veće zajednice međusobno prožetih ljudi nego što su autori i izvođači. U tom smislu, bend je kao putnički avion koji ima pilote, kopilote, kabinsko osoblje, mehaničare i – putnike, bez kojih leta verovatno ne bi ni bilo, ali važno je i u kakvom stanju je bio aerodrom, pista, kontrola leta. U nastanku ovog albuma učestvovalo je ni sami više ne znamo koliko ljudi, koji su, čak i ako su plaćeni profesionalci, činili iz ljubavi daleko više nego što su plaćeni – neko je išao sa Senjaka u Zemun po još jedan ruski mikrofon koji će utopliti zvuk, neko drugi nam je obezbedio predpojačalo za vokal koje je koristio Frenk Sinatra i analogni bubnjarski sintisajzer, mnogo ljudi je pažljivo slušalo sirovi materijal i davalo savete šta da učinimo sa aranžmanom i produkcijom, neko nam je poklonio završni dodir masteringa u skupom studiju koji ne bismo mogli da priuštimo sebi… Sva ta ljubav svih tih ljudi uložena je u album koji samim tim nije samo naš. Ljubav koju smo uložili i mi i svi ljudi iz našeg “aviona”, to ne može biti neprimećeno dok slušate.

Čini mi se da ste na jednom od vaših nastupa nosili majcu Združene akcije Krov nad glavom. Kakav je, prema vašem mišljenju, značaj ove organizacije?

– Moja supruga i ja smo aktivisti Združene akcije Krov nad glavom. To je neformalna organizacija koja se bori za to da postanemo pravednije društvo, ali ne apstraktno, parolama i saopštenjima, to su ljudi koji staju svojim telima ispred sile jedne države u kvaru, za svakog čoveka i svaku porodicu kojima preti nasilno iseljenje iz jedinog doma. Ja sam rođen kao beskućnik, Sava je poplavila kuću mog dede železničara u blizini sada već bivše železničke stanice Beograd, tamo gde niče Vučićev grad bogataša. Prvih nekoliko meseci mog života moja porodica je stanovala u stočnom vagonu, a i kasnije smo dugo živeli na groznim mestima, strepeći od iseljenja i policije koja je uvek mogla da se pojavi na vratima i da nas izbaci. Zato me potresa kada vidim da bilo kome otimaju krov nad glavom. Svim građanima Srbije mora Ustavom da bude garantovano pravo na dom iz kojeg niko ni u kom slučaju ne može da ih iseli. Krov nad glavom je neprocenjivo važna pojava, obrazovani, lepo vaspitani i moralno neukaljani David koji će u poslednjoj rundi nokautirati preterano samouverenog siledžiju i otimača Golijata.

Dosta kulturnih radnika se u poslednje vreme diglo protiv zagađenja Srbije. Kako gledate na ekološke proteste i pobunu umetnika?

-Umetnici ne žive ispod staklenog zvona, izolovani od sveta – naprotiv, bavljenje umetnošću dodatno pojačava čulo za bol zajednice u kojoj živiš. Ovde se ne radi o prolaznom zagađenju koje će prestati kada postavimo filtere – došli smo do tačke gde priroda više neće moći da se oporavlja od zločina nad njom. Ako Rio Tinto uspe da iz naše zemlje izvuče na površinu tu paklenu rudu, Srbija će postati rezervat zatrovanih mutanata. Ali kada Rio Tinto bude otišao iz naše zemlje neobavljenog posla nećemo ni izbliza rešiti sve probleme. Na svakom koraku je poneki užas koji smo izazvali sami. Već tri decenije stanujem preko puta Bežanijske šume, to je šuma koja se proteže od zemunskog Prokopa do naselja Bežanijska Kosa, jedina gradska šuma koja nema nikakvu kategoriju zaštite. Zato je vlasti i mnogi neodgovorni građani smatraju za Alajbegovu slamu koju mogu nekažnjeno da čerupaju, zatrpavaju smećem i šutom, a u poslednjih nekoliko godina nekontrolisano je počela u nju da se usađuje industrijska zona i da uništava ogromne komade šume zbog gradnje poslovnih zgrada – kao da te rugobe moraju baš tu da se podižu umesto na nekoj ledini. Ove godine gradske vlasti planiraju da konačno unište šumu između naselja Bežanijska Kosa i autoputa, i da posade svoj omiljeni usev – beton. Moji sugrađani se ovih dana samoorganizuju da to spreče, uključujući i umetnike koji žive u mom delu grada.

Kada smo kod pobune, umetnika i rokenrola, kako gledate na duh današnjeg vremena?

– Živimo u vremenu prelaska iz analogne u digitalnu eru, podjednako velikog preobražaja za čovečanstvo kao otkriće pisma, ili štampe, ili elektrifikacije sveta. To je tektonski potres za čovekov um, a jedna od najopasnijih pojava je to što digitalni svet razara čovekovu sposobnost koncentracije. Svi smo strahovito dekoncentrisani i sve manje smo sposobni da svoje umove potpuno izoštrimo na ono što je najvažnije. Šta god dotaknemo u virtualnom svetu, to nas zarobljava i rasejava. Ja sam optimista i verujem da ćemo se nakon prvobitnog šoka u kom još uvek živimo, osvestiti i razviti mentalne tehnike koje će nam omogućiti da ne zaglupimo sasvim i ne pretvorimo se u morone iz meni veoma dragog filma “Idiokratija” (Idiocracy, Mike Judge 2006). Postoji recept koji mnogo pomaže: čitati i slušati muziku, ali ne mislim na čitanje sa ekrana nečega što drži pažnju dvadeset sekundi. Nauka je već dokazala da čitanje štampane knjige dvostruko bolje pamtimo nego čitanje teksta sa ekrana. Slično je i sa slušanjem muzike. Muzika se mora slušati ritualno i posvećeno, kada slušate muziku, radite samo to, i neka to bude nosač zvuka – sasvim drugačije se doživljava muzika kada je sami pustite na dobrim zvučnicima, dobrom gramofonu ili dobrom CD plejeru, nego kada svira sa interneta, gde će vas usred pesme prekinuti reklama, ili ćete sami na brzinu preleteti po 15 sekundi svake pesme sa albuma. Samo ljudi koji čitaju sa poštovanjem prema onome što čitaju i slušaju muziku sa poštovanjem prema uloženom trudu svih ljudi koji su im omogućili da tu muziku tako lepo čuju, imaju izgleda da očuvaju svoj um od propadanja. I samo takvi ljudi biće sposobni da razmišljaju, da se pobune protiv nepravde, a nadam se i da predvode druge ljude u dobrom smeru.