BDP obeležava svoj dan premijerom predstave „Idealan muž“

Ime ovogodišnjeg dobitnika Nagrade BDP „Gran pri Tatjana Lukijanova“ biće saopšteno sutra uveče pred premijeru „Idealnog muža“, najavljeno je juče na konferenciji za novinare u pozorištu na Crvenom krstu.

– Ovaj komad je dobar izbor za Dan pozorišta. To je veliki svetski klasik. BDP ima ozbiljan renome i tradiciju, tako da je pravo vreme i mesto da se Oskar Vajld sad ovde desi. On vremenom samo dobija na značaju priče, što je situacija sa svim klasicima – oni su kao dobro vino, što su stariji sve su bolji i aktuelniji. Ja sam se pozabavio time da Vajldov tekst dovedem u univerzalnu današnjicu. Nismo išli u lokalizaciju. To je i dalje Velika Britanija. Nismo donosili nikakve mobilne telefone i slično, jer nema potrebe za tim, mada je predstava  napravljena tako da priča može da se desi i danas zato što su ljudi sa svim svojim htenjima, snovima, maskama, licemerjem… i tada i danas identični. Laž, obmana i samoobmana su nešto što je univerzalno kako za to vreme i društvo tako i za danas – kaže za naš list Predrag Štrbac.

On napominje da je u radu sa glumcima insistirao da ne budu sudije svojim likovima zato što, prema njegovim rečima, „dobri i loši momci postoje samo u stripovima“.

– To čak ne postoji ni u dobrom vesternu, a da ne govorimo o svakom dobrom teatru bilo gde, bilo koji pisac ili reditelj da je u pitanju. Ljudi su ljudi, ti likovi iz predstave su Vi, ja i svako ko bude gledao ovaj komad. Niko od nas ne može da kaže da li je sto posto ispravan ili ne. U ono maloj knjizi koja se zove Biblija piše: „Ko je bezgrešan neka prvi uzme kamen i neka ga baci.“ Ja sam tražio od glumaca da brane svoje likove, kao što je, recimo nedavno preminuli Bruno Ganc, koji je maestralno igrao Hitlera u filmu „Potonuće“, branio taj lik. Ovi divni glumci sa kojima sam radio „Idealnog muža“ upravo to rade. Svaki od tih likova, koji ima i vrline i mane, brani se do poslednje kapi krvi – naglašava Štrbac.

On je poželeo „Idealnom mužu“ u BDP-u da „igra koliko se praizvedba igrala – 124 puta, što je lepa cifra i za danas“. Kako se juče čulo na konferenciji za novinare, u predstavi ima humora, komedije, drame, melodrame, egomanije, bolesne ambicije, „instragram estetike“, kao i da su svi koji su bili na generalnim probama izašli na osmehom na licu. Naglašena je važnost timskog rada na ovom komadu u kome su glumci bili i potencijalni reditelji.

– Likovi se tokom komada ne razotkrivaju samo drugima nego i sebi, a i mi sami otkrivamo ko smo iza prestave koju imamo o sebi – kaže Tatjana Kecman, koja smatra da je uloga Ledi Čiltern „minjončić“ u njenom repertoaru.

Osim nje u predstavi igraju: Branko Janković, Milica Milša, Aleksandar Jovanović, Bora Nenić, Nada Macanković, Stanislava Nikolić, Jadranka Selec, Dobrila Ilić, Vladimir Kerkez, Nikola Malbaša i Dragiša Milojković. Komad je sa engleskog na srpski jezik prevela Olja Đorđević. Autorsku ekipu čine i scenograf Marija Kalabić, kostimograf Dragica Laušević, muzički saradnik Ljubomir Ćustić, dok su za  scenski govor i pokret zaduženi Dejan Sredojević i Igor Greksa.

Uz komad „Važno je zvati se Ernest“, „Idealan muž“ je Vajdova  najpopularnija i najčešće izvođena, adaptirana i ekranizovana komedija. Reč je o društvenoj satiri iz druge polovine 19. veka koja se može povezati sa mnogim socijalnim i političkim problemima današnjice. Vajld se u ovom komadu gotovo vodviljski poigrava tezom da savršeni muškarac ipak ima mane, baveći se istovremeno društvenim licemerjem, pitanjima korupcije u višim krugovima, javne i privatne časti političara.

Pretpremijerno ludilo

Na pitanje kako gleda na gostovanja estrade na pozorišnim scenama zbog činjenice da je između premijere i prve reprize „Idealnog muža“ u BDP bio planiran estradni program što su glumci sprečili, Predrag Štrbac odgovara da je „čuo za to, ali da se time nije bavio u pretpremijernom ludilu“.

Popularnost i nedoličnost

„Idealan muž“ prvi put pred publikom izveden je 1835. u Hajmarket teatru. Imao još 124 izvođenja, iako se autoru sudilo zbog nedoličnog ponašanja – homoseksualnosti i alkoholizma. Pozorišnu kritiku za ovu predstavu potpisao je Džordž Bernard Šo, koji je ocenio da je „Oskar Vajld jedini britanski, istinski dramatičar, jer se poigrava svime – duhom, filozofijom, dramaturgijom, glumcima i publikom“. To ovog irskog pisca i novinara, iza čijeg se pseudonima Oskar Vajld krije – njegovo pravo ime Fingal O’Flaerti Vilis (1854-1900), nije spasilo od hapšenja i zatvora. Komad je nastavio svoj scenski život, ali je Vajldovo ime povučeno, a protiv njega su na sudu svedočili i glumci koji su igrali u predstavi. On nije pominjan kao autor ni kad je 1899. objavljeno štampano izdanje „Idealnog muža“.