„Bečki roman“ Dragana Velikića, trauma od prve do poslednje strane

Tačnije, više je to trauma kroz koju je prošla jedna porodica, a o tome kako je ona počela saznali smo kroz bizarne naslove domaćih tabloida koji su unapred žigosali mladog neuropsihijatra Vida Velikića kao „trovača iz Beča“ koji „uhodi i truje kolege po Austriji“ dok njegov otac Dragan Velikić, pisac i bivši ambasador Srbije, „koristi svaki trenutak da govori protiv svoje države“.

Vid jeste bio u pritvoru, ali optužnica nikada nije podignuta, pušten je na slobodu, negira sve ovo blaćenje, sutkinja je u završnom pretresu konstatovala da je odluka o pritvoru neutemeljena.

Ovaj epilog, međutim, nije bio intersantan većini ovdašnjih medija, uz čast retkim izuzecima među kojima je nedeljnik Vreme koji je 2020. objavio tekst „Kao u Kafkinom procesu“ sa potpisom Andreja Ivanjija.

Sada je konačno pred čitaocima „Bečki roman“, koji je za tri nedelje dobio svoje drugo izdanje, a, kako je rečeno na jučerašnjoj promociji na kojoj su pored autora, govorili psihijatar i psihoanalitičarka Vida Rakić Glišić, pisac i istoričar umetnosti Nebojša Milenković i Tanja Vučković iz Lagune, vrlo je verovatno da će imati uskoro i svoje treće izdanje.

Dragan Velikić rekao je da je pisanje ovog romana po svemu bilo specifično iskustvo.

– Ovaj roman nisam planirao. Došao je sticajem okolnosti, a onda kada su se dogodili događaji koje sam transponovao u književnost ništa se time nije ublažilo, mislim da je čak, pod uslovom da sam literarno uspeo to da uradim, još jače. Na kraju krajeva, zahvaljujući umetnosti pamtimo – konstatovao je Velikić.

On je rekao da je roman dugo pisao iako to po sebi ne mora ništa da znači i podelio je sa publikom kako je izgledao proces stvaranja ove priče.

– Osećao sam se kao da ulazim u operacionu salu, Potrebna je mirnoća i distanca od uloge koju sam imao kao jedan od protagonista. Mene zanimaju takve stvari – da pogledam iza zavese ali, možemo mi pričati do sutra, najvažniji je zvuk rečenica – rekao je Velikić i pročitao jedan od mnogih upečatljivih delova ove knjige.

Tanja Vučković podsetila je da nije dovoljan samo život, nego su potrebni književni dar i talenat, u čemu je Velikić bez premca. Sa time se složio i Nebojša Milenković osvrnuvši se na reči Vladimira Nabokova da najbolji siže svake literature, svakog pravog pisca, predstavlja sam stil.

– Ova knjiga sadrži sve elemente zrelog Velikićevskog stila, sve je tu, i fokusiranost na detalj i akcentovanje sitnica koje su naizgled nebitne. Jer u ovom odlomku na početku koji je pročitao, kada roditelji dolaze u stan sina koji je u zatvoru, i po detaljima koji su ostali iza njega mogu potpuno da rekonstruišu šta se mu se dogodilo kad je došla policija, šta je u tom trenutku radio, i to je nešto što mogu da čine istinski veliki pisci. A ono što Velikićevu literaturu čini velikom jeste pre svega poverenje njegovih čitalaca – istakao je Milenković.

Vida Rakić Glišić, koja je ispratila i medijsku zloupotrebu čitavog slučaja i koja je je pročitala Velikićev roman, kazala je da sve to zajedno nije doživela kao krug koji se zatvorio nego nažalost kao nastavak užasnog medijskog linča kome je prisustvovala nevoljno.

– Kod takvih perverznih događaja nešto vas vuče da čitate. Najzdravije i najnormalnije bi bilo kad se vidi da je nešto potpuno bizarno i apsurdno da se jednostavno zatvore novine i da se ide dalje sa nekim drugim stvarima. Međutim, kada je reč o perverznom načinu zloupotrebljavanja nečega onda vas, bez obzira što znate o čemu se radi, nešto vuče, i vi čitate, a dok čitate užasno se nervirate i pitate se kako je moguće da se tako nešto uopšte radi, kako je moguće da se sprovodi medijski linč, da se daje ime i prezime – kazala je dodajući da da je na drugom nivou saosećala sa kolegom.

– U svakom slučaju, moja ideja je tada bila da je to toliko bizarno i apsurdno da ne može da bude istinito. Nijednog trenutka nisam mislila da je to moguće. Naravno, uvek može da se pogreši kad je nešto na daljinu. Zato, kad sam imala ovaj roman u rukama osećala sam ogromnu tugu i ljutnju zbog događanja u stvarnosti. Sam izlazak romana za koji sam iz štampe znala da je povezan sa realnim događajem, ali naravno literatura ga ima samo kao predložak, to je u meni, uprkos toj ogromnoj tuzi, dozvalo ogromnu radost. Jer je moguće da se kreativnošću, kreativnim načinom života posle takavih događaja a onda i pisanjem ozbiljne litrearutue prevlada jedna užasno maltretirajuća situacija – trauma, koja se provlači od prve do poslednje stranice ovog romana – konstatovala je Vida Rakić Glišić.

Nakon oficijelnog dela promocije publika je živo postavljala pitanja a mnogo njih stajalo je strpljivo u redu da im se autor potpiše na njihov primerak knjige.