Bekstvo iz dvorca

Zapravo, njeni jedini pravi dotadašnji problemi bili su: za koga da se uda (rešio otac), kakvu haljinu da obuče za venčanje (majka i deveruše) i šta da radi ako se ne uda (problem nestao sam od sebe).

Premda je uporno spavala, ili sedela u sobi i slušala kišu, zazirući od toga da sama šeta po nepoznatom zamku, princ se ni nakon nekoliko dana nije vratio.

Otac i njoj znana posluga bili su daleko i nije mogla da ih pita šta treba da čini i šta da oseća.

Više ju je zbunjivala sama svadba nego mladoženjin nestanak.

Princa je poznavala kratko i nije nikada boravila s njim nasamo pre prve bračne noći.

Nazivala ga je „voljeni“, jer je mislila da je takav red i sviđalo joj se da izgovara tu reč i upućuje je nekome.

Iako je on počinjao da joj nedostaje, iako se sa stidom rado sećala jedine zajedničke noći, usamljenost joj se činila kao povratak uobičajenom devojačkom životu.

Ako sam mogla osamnaest godina da čekam da se udam, mogu i sada da sačekam još sedam.

Okolina, pak, nije delila njenu hladnokrvnost.

Devojke koje su je oblačile zbunjeno su se došaptavale i kikotale iza nje, pa naglo ućutale kada Milistrata okrene glavu k njima.

Sve češće bi navratila neka dvorska dama da nešto upita, ili da ljubazno ponudi svoje usluge, i onda kradom lutala pogledom po prostoriji.

Kasnije je došao i veliki komornik; lutao je ložnicom, držeći se zidova, i kroz bradu postavljao nerazumljiva pitanja, sve vreme se izvinjavajući i duboko se klanjajući.

Konačno je Milistratu pozvao kralj. „Gde je moj sin?“ uzviknuo je čim je stupila u prestonu dvoranu.

Milistrata se seti drugog pisma i pohita nazad; iako je podigla svih pet jastuka, nije našla pismo već malu crvenkastu pečurku, ne veću od palca.

Svašta, pomisli ona, šta je sad ovo?

Otpočeše teški dani za princezu.

Kralj bi ponekad banuo kod nje, nasumice preturao ormane, hodao ukrug i nešto vikao, ali ona je bila suviše uplašena da ga razume.

Dolazio je i dvorski sveštenik: činio je neke kretnje i izgovarao neke reči jedino njemu razumljive.

Tokom večere, za dugim stolom, u tišini koju bi narušilo samo zveckanje srebrnog escajga, Geruta, kraljica majka, ne bi ni dotakla svoju jagnjetinu s tartufima već bi zurila u Milistratu kroz monokl.

Kojim god hodnikom da je prolazila, Milistrata je sretala dvorske dame; odasvud su je pratili njihovi pogledi iznad raširenih lepeza, pogledi u kojima kao da je bilo još nečeg osim žaljenja.

Stražar sa halebardom sada je stalno stajao ispod njenih odaja i naklonio bi se mlako kada ona izađe na balkon.

Uznemirena, Milistrata je čak počela slabije da spava; možda ne kraće, ali pliće, i jedne noći trže se iz sna.

Neko je sedeo na ivici kreveta.

„Voljeni?“ promrmlja ona.

Začuvši nepoznat glas, a još bunovna da bi shvatila smisao, naglo se uspravi u postelji i povuče pokrivač preko grudi.

„Ne bojte se, Vaše Visočanstvo“, dopre do nje.

Svetlost blesnu pred njenim osetljivim očima, prošeta po sobi i konačno se smiri, utrostručivši se na trorogom svećnjaku.

Milistrata ugleda Telmu, jednu od mnogih dvorskih dama koje su joj dodeljene da je služe u novom domu.

Bilo je to stvorenje tiho, plavo, pegavo i mršavo; ključne kosti su joj bacale duboke senke iznad dekoltea.

Milistrati se od samog dolaska činilo da je ona jedina od dvorskih dama koja je svoju naklonost prema princu prenela na njegovu izabranicu.

„Šta se dogodilo?“

„Došla sam da vas upozorim“, prošapta Telma zadihano, osvrćući se oko sebe. Milistrata pomisli da je sigurno dugo skupljala hrabrost, iako joj ne beše jasno zašto je Telma toliko uplašena. „Ugroženi ste! Morate da bežite iz dvorca!“

Autor je romansijer, pripovedač i esejista, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ objavljena u izdanju Arhipelaga.