„Bela Lugoši je živ“ – 140 godina od rođenja najpoznatijeg grofa krvopije iz Transilvanije

Ovog 20. oktobra slavimo 140 godina od rođenja velikog Bele Lugošija. Možda nije bio vampir na filmu, ali je svakako postao onaj na kog prvo pomislimo kad se setimo gotskog mračnog grofa krvopije iz Transilvanije. Sa svojim jakim mađarskim akcentom, nije imao mnogo opcija u glumačkoj karijeri nego da upravo glumi u ranim holivudskim produkcijama kreaturu iz ovih krajeva sveta. Iako nam se iz ove perspektive čini da je bio milion puta Drakula, Lugoši ga je tumačio samo dva puta na filmu. U filmu Toda Brauninga istog imena, ali i horor komediji u kojoj su Abot i Kostelo, popularni komedijaški par tridesetih, naletali na raznorazne utvare.

Lugoši je počeo karijeru u Evropi, tačnije u Nemačkoj, nakon čega odlazi u Ameriku. U vreme nemih filmova, svojom specifičnom pojavom je još i mogao da osvoji širu publiku nekim drugačijim likovima, ali sa pojavom ton filma i samim tim njegovim istočnoevropskim akcentom, pripale su mu samo uloge vampira, ali i drugih zlikovaca koje je tumačio u kombinaciji sa Borisom Karlofom, koga je istorija upamtila kao Frnakenštajna. Karijeru je završio kod ikone trash filmova Eda Vuda, pojavljivajući se u njegovim filmovima, uključujući i ostvarenju „Plan 9 from Outer Space“, koji se smatra jednim od njagorih filmova svih vremena. Što je doduše i njegova čar.

Kako je bend Bauhaus svojevremeno pevao, „Bela Lugosi’s dead“, međutim, zaostavština ovog glumca je živa i dalje, i u svakom narednom Drakuli, viđali smo deliće ovog glumca. U narednih nekoliko redova podsetićemo se nekih glumaca koji su ušli u njegov plašt i namestili veštačke vampirske zube.

Možda i apsoultni rekorder u glumljenju Drakule (barem u ovim malo ozbiljnijim produkcijama) je svakako Kristofer Li, koji je gotik krivopiju glumio deset puta. Britanska producentska kuća Hammer, specijalizovana za horore, proizvela je čak sedam naslova u kojima je Li bio Drakula. Neki od njih su i dalje strašni, a neki su prosto loše ostarili i danas imaju komične elemente, iako nisu bili zamišljeni kao komedija. Iako je „Horor of Dracula“ prvi u kom se pojavio, i fanovi i kritika se slažu da je njegov nastavak, „Prince of Darkness“ veći, bolji i strašniji.

Drakula je bio i ranije zamišljen kao zavodnik, koji više začara moćima nego što je neki lepotan, ali kod Kopole se to malo promenilo, kad je u ovu ulogu uleteo tad mladi i potentni Geri Oldman. Njegov Drakula je pored toga što je oda crno-belom filmu, takođe je i odavanje poštovanja umetničkim pokretima kao što romantizam i simbolizam, a Oldman je u ulozi pravog dendija dok pratimo razvijanje potencijalne ljubavne veze naslovnog grofa i Mine (Vinona Rajder). Fanovi horor filmova skoro pa jednoglasno mrze ovaj film, možda jer on u suštini ima jako malo veze sa samim žanrom.

Dok su Oldman i Kopola ciljali na to da Drakula bude frajer, onaj prvi grof koji je imao fascinaciju ženskim vratovima iz filma „Nosferatu“ je više bio čudovište. F.V. Murnau je pre tačno 100 godina napravio film „Nosferatu“, tumačio ga je Maks Šrek zbog kog su mnogi ljudi širom sveta dobijali noćne more. Nekoliko decenija kasnije, Verner Hercog je svog prijatelja Klausa Kinskog obukao u isti kostim 1979. godine u rimejku ovog filma, u kom se oslonio na gotik atmosferu originala, ali i pružio nešto malo drugačiji, sporiji, gotovo pa meditativan horor film.