Belci mi ozbiljno idu na… živce

Polazna tačka za ovaj izazovni poduhvat jeste donedavno zatureni scenario iz 1970-ih našeg doajena Vojislava Voje Nanovića, koji je celokupan Stankovićev opus – pripovetke, drame i romane – povezao u raskošnu južnjačku porodičnu sagu u trajanju od nekoliko decenija. Dramska autorka Milena Marković, kao i mladi scenaristi Dejan Prćić i Katarina Mitrović, adaptirali su Nanovićev originalni tekst za 10 nastavaka serije „Nečista krv“, kao i film „Hadžijino zvono“. Milutin Petrović režira prvih pet epizoda serije i pomenuti film, dok Goran Stanković potpisuje režiju onih drugih pet. Sa Milutinom smo tim povodom razgovarali o umetnosti u doba korone, važnosti rokenrola za filmsko stvaranje, ali i pobunama koje u ovom trenutku tresu ceo svet, pa i nas ovde.

* Milutine, otkud to da se jedan rokenroler bavi starim Vranjem i delom Bore Stankovića? Jesu li, po tvom mišljenju, ondašnji i sadašnji svet baš toliko mnogo različiti, kako nam se to danas možda čini? Drugim rečima, je li taj Stari Jug u tvom doživljaju definitivno arhaičan ili može da iznenadi koliko moderan i ‘cool’ ume da bude i za savremene pojmove?

Žal za mladost“ je višeslojna moralna kategorija, neizrecivi pogled u duboke pećine ljudskog mraka, a ne prizemni strah od smrti o kome dramatično bunca neka pijandura. Mitke je u kasnim tridesetim i verovatno ima sifilis. On nije deda koji kuka za prošlim vremenima, nego je taj Borin žal za mladost melanholična zapitanost čoveka u najboljim godinama – „Da li traćim svoj život? Koliko sam ljudi povredio i koliko sam se ogrešio o blagodat života?“. Sem toga Mitke je šmeker koji preslušava nove albume Boba Dilana i Lusinde Vilijams. Kada je čuo da je Džon Prajn umro, celo veče je pio u njegovu čast, prisećajući se svih tih genijalnih stihova. Njegova baba Cona obožava Vivijen Vestvud i odrasla je gledajući „Seks i grad“. Junaci „Nečiste krvi“ su veliki šmekeri, ljudi sa kojima bih ja voleo da se družim, a ne neki splavarski papci koji misle da je dert ono što su videli u spotovima „Granda“. Oni ne „baštine tradiciju“ nego su važni akteri modernih vremena. Jer svako vreme u kome živiš je moderno. Hadži Trifun, na primer, govori četiri jezika i vrhunski je mešetar sa akcijama na berzi, a bogatstvo je stekao na trgovini strujom. Hadžija nije umišljena nebulozna konstrukcija nekog romantičarskog foliranta, nego živi „patrijarh“ jedne ogromne porodice koji pokušava da održi sve konce u svojim rukama, dok se svet okolo, komplikovan isto kao što je komplikovan i danas, ruši pod pragom njegove velelepne kuće. Radnja „Nečiste krvi“ dešava se među elitom vremena od pre 150 godina, a ne u memli nekog fundusa etnografskog muzeja. Moji junaci ne idu na festivale starih narodnih običaja, ne igraju kolce u „Žikinoj Šarenici“, nego uživaju u najkvalitetnijoj savremenoj muzici doba u kome žive. Muzici i ostalim lepotama života.

* Kako si došao do scenarija Vojislava Nanovića – to je, pretpostavljam, takođe uzbudljiva priča za sebe? Kako ti je zapao za oko taj Nanovićev tekst?

Uh, ja sam radoznao čovek, što je donekle i u opisu mog posla. To sa pronalaskom scenarija je priča o kojoj ću jednom da snimim dokumentarac, preopširna je za format dnevnih novina. Sinopsis je: „Sve počinje smrću Pavla Vuisića i Pericom Jakonićem koji u Avala filmu gleda Nanovićeve filmove „Šolaja“ i „Čudotvorni mač“. Onda trideset godina kasnije, uz pomoć Bojane Andrić, u prašnjavom arhivu odbačenih ugovora i zastarelih radnih knjižica pronalazim poslednji primerak scenarija na požutelom peliru. U svakom slučaju, ovo što sada radimo Goran Stanković i ja, podjednako je Nanovićevo koliko i Borino. To, kako je Voja dramatizovao ceo Borin opus, po mom mišljenju ne bi uspelo da uradi trideset najboljih scenarista današnjeg vremena. Tri godine je pisao, počeo je u Njujorku, završio u Beogradu. Voja Nanović je jedan veliki, u potpunosti zapostavljen genije naše kinematografije, i mnogo sam ponosan što sam u prilici da naslikam tu grandioznu figuraciju na bazi njegovih skica.

* Koliko je teško snimati baš sada ovako zahtevno delo – film i seriju – kada mnoge stvari ne idu tome naruku: današnje vreme uglavnom favorizuje površne i lake stvari, a ne ambiciozna sagledavanja prošlosti, kao temelja svakog budućeg društva? Uostalom, tu je i aktuelni virus Covid-19, koji je verovatno pomerao, otežavao, onespokojavao planirano?

Godinama već ovaj film i seriju razvija producentkinja Snežana Van Houvelingen. Znanje i napor koji je ona uložila u ceo taj posao je fascinantan. Da nije toga, sve bi ostalo na mojoj fascinaciji starim tekstom iz 1970-ih i zamišljanjem kako bi bilo lepo kad bi to neko uradio. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, komisija Filmskog centra Srbije na konkursu za film od nacionalnog značaja, rešila je da finansijski podrži film. Zatim je i RTS rešio da finansira seriju. Plus MEDIA sa novcem Evropske unije. Da, sve se to dešava uprkos nevidljivim neprijateljima, pandemiji površnosti i merama kriznih štabova svake socijalne distance. Ali, nas kao da neka nevidljiva ruka vodi kroz sve te vidljive i nevidljive prepreke…

* Kad smo već kod toga, kako su izgledali tvoji ‘karantinski’ dani? Jesu li bili stvaralački plodni ili ih je karakterisala izvesna bezvoljnost? Svuda u svetu, ljudi su se suočavali sa užasnim strahom i novim restrikcijama u ponašanju i svakodnevnom životu, posebno nepovoljnim za umetnike – šta je tebi najteže palo?

Sramota me da kažem, ali dok su drugi vodili rat i umirali, ja sam proveo dva divna meseca u prirodi, u kući na Avali. Toliko mi je bilo lepo da sam od griže savesti mislio da će posle rata da dođu neki da me streljaju (smeh). Radili smo na scenariju preko skajpa. Ja sam svirao gitaru, čitao i pripremao se kao da mi je neko poklonio dodatno vreme do snimanja. Ispostavilo se da sam prilično vredan čovek, niko me nije terao, ništa se nije moralo, a ja sam na „Nečistoj krvi“ radio od jutra do mraka.

* Kad smo već kod gitare – ovog proleća desile su se neke veoma zanimljive stvari u rok muzici, koja kao da je ponovo pokazala svoje najuzbudljivije lice u najtežim vremenima. Bob Dilan izdao je 19. juna fantastičan novi album „Rough and Rowdy Ways“, najavljujući ga nizom od tri singla tokom marta, aprila i maja, a Nil Jang istog tog datuma konačno je objavio svoj legendarni ‘izgubljeni’ album iz 1970-ih – „Homegrown“. Pri tom su istog časa oba zauzela prvo i drugo mesto britanske top liste albuma. Kako gledaš na ovo ponovno uzdizanje starih asova? Ima li najnovija generacija još uvek da ponešto nauči od njih?

Moja stara teorija je da se, od prelaska na digitalno, u filmu dešavaju stvari koje su se u muzici već desile desetak, dvadesetak godina ranije. Stvar je u tehnologiji, taman koliko je digitalni fajl zvuka manji od fajla sa slikom, toliko godina kasne estetske reperkusije na taj tehnički kompleksniji medijum. I sad, istina, ima malo više od dvadeset godina od kad je Rik Rubin stavio dva mikrofona ispred Džonija Keša i snimio ‘Onu’ ploču („American Recordings“, 1994). Posle decenija „zidova zvuka“, „studija kao instrumenta“, 96 kanala, 126 kanala, kvantizacija, Berkli bubnjara, Esus4 (addb9) skala, u sred ludila sa rejvovima, komprimovanim haosom tehno zvukova, histerijom reperskih psovki, desila se TA ploča i najednom ljudi su ponovo čuli PESME. E, ja već mesecima mojoj filmskoj ekipi objašnjavam da je snimanje „Nečiste krvi“ – snimanje takvog akustičnog albuma. Čovek i gitara ispred jednog ‘Nojmana’ (U47 mikrofon). Ali, čovek koji zaista ima šta da kaže, pesme koje su zaista pesme, a gitara prava, od starog drveta brazilske ruže. Posle svih ludila sa otkrićima sve čudnijih i čudnijih kinematografija, najbudalastijih pobednika autorskih festivala (a u stvari geopolitičkih borilišta), svih tih kamera iz ruke koje se drmusaju i bezrazložno vozikaju slajderima levo-desno, posle decenija mržnje prema klasičnoj istoriji filma i postupaka „došla-su-nova-vremena-mnogo-bolja-od-starih-prevaziđenih-vremena“, pravićemo FILM, koji priča PRIČU. Ovaj Dilanov album, u sred priprema, samo mi je dao sigurnost da radim nešto što je i Bogu ugodno.

* Poslednjih nekoliko meseci, Sjedinjene Države potresaju građanski protesti protiv ustaljene prakse predstavnika zakona da liše života ljude za koje posumnjaju da se bave nekom nedozvoljenom aktivnošću, i to uglavnom one crne rase. Jesi li se zainteresovao za „Black Lives Matter/Životi crnaca su važni“ pokret i sve ono što se u vezi sa tim još uvek dešava preko Atlantika, ali i u Evropi? Da li je vreme za novo redefinisanje odnosa među ljudima?

Ah… Stohiljaditi put ću citirati svog omiljenog savremenog filozofa – Fejsbuka, i „njegovu“ mudrost koja kaže: „It’s complicated“. Ali, sad mi to više nije dovoljno da objasnim rezigniranost svetom i sopstvenim neznanjem i nemoći. Sad stalno govorim: „Biblija je jedna velika knjiga, tamo vam sve piše…“. Pritom, baš mislim na odnose među ljudima koji se realno nisu redefinisali od Kaina i Avelja. Dovoljno dugo živim i dovoljno sam mator da su me skoro svi već nekada razočarali. Tu uključujem i sebe. Moje osećanje je – nema nam pomoći, pakao je svuda oko nas. Ali baš zato je divno kad si živ, a najveća privilegija je biti u prilici da u svemu tome budeš slobodan i stvaraš lepotu. A što se crnaca tiče, ja sam još od onog vremena kada me je tata budio da gledamo Muhameda Alija, posmatrano iznutra, bio ubeđen da sam ja – on. Kasijus Klej. Dakle, ja za sebe mislim da sam crnac. Sin roba. Koji će celom svetu reći istinu. Ako je to moguće pesnicama. I kao takav, dosta sam ozbiljan rasista. Mislim, belci mi ozbiljno idu na … živce.

* A kako gledaš na aktuelne proteste na našim ulicama? Da li je došlo vreme da se naše političke elite prema građanima konačno postave kao prema zrelim i odgovornim bićima sa dostojanstvom, ili je i dalje u modi matrica razmišljanja onog gradonačelnika koji proglašava da je „narodu potrebno naređenje i motka“?

Za mlade koji ne znaju, jedan važan album grupe Džetro Tal zove se „Too Old to Rock ‘n’ Roll: Too Young to Die!“. E pa, ja sam sada nekako previše star za proteste i previše mlad da rekapituliram svoje političke stavove i odustanem od svake vrste borbe za njih. Ipak, realno sam k’o neki napaljeni kibicer koji godinama gleda kako ortaci igraju šah i svima dosađuje sa svojim samouverenim dobacivanjem, ali partija se uvek odvije tako da ne mogu, a da ne shvatim kako sam mnogo glup za tu igru. E sad, u ljudskoj prirodi je da stalno nalazi potvrdu sopstvenog postojanja i smišlja opravdanja za svoje postupke. Ali ja imam dovoljno sopstva da sam samom sebi pre par godina priznao da sam kreten, da je definitivna istina – „oni“ su pobedili, ja sam izgubio. Ja sam neko ko je izgubio ceo jedan svet u kom sam živeo i u kom je formirano to ko sam i šta sam. I pri tome sam dosta toga dobrovoljno učinio da se taj svet sruši. Baš sam svojski učestvovao u rušenju „nečega“ što je dovelo do postojanja „ovoga“. I sad, ne znam kako da nekome, na primer svojoj deci ili mladim revolucionarima ili mladim ljigavim oportunistima, da bilo kome držim pridike ili dajem savete, i uopšte da se ponašam kao svi ti bezbrojni imitatori gostiju „Peščanika“ na jutarnjim programima. A kad tako mislim o samome sebi, zamisli šta tek mislim o drugima. Sava i Dunav ne bi oprali to što mislim o eliti, o građanima, gradonačelnicima, pa i samom narodu. Kažem ti, sve piše u Bibliji. Tačka. U stvari ipak zarez, jer treba dodati i privilegiju da pravim slike koje su slobodne i lepe. Dok neki prvoborci ne dođu da me streljaju (smeh).