Beleške posvećenog čitaoca

Zašto ih ne kritikujem i ukazujem na propuste u izlaganju ili probleme i pukotine u argumentaciji? Moj stav je sledeći: ukoliko mi se neka knjiga iz nekog razloga ne dopada ili je ne smatram dovoljno dobrom (što ne mora da znači da i te knjige nisu dobre za nekog drugog čitaoca – nikad nisam sebe stavljao u poziciju da vrednujem i presuđujem u ime drugih), o njoj jednostavno ne želim da pišem.

To nikako ne znači da o knjigama koje sam prikazivao nisam imao nešto kritički da kažem ili primetim, niti da se slažem sa svim tezama koje se u nekoj knjizi zastupaju.

Svemu što je ljudsko delo može se uvek nešto prigovoriti, međutim, smatram da to u formi kratkog prikaza i prikaza pisanog za široku čitalačku publiku nije potrebno.

Postoje brojni naučni i stručni časopisi u kojima ima sasvim dovoljno raspoloživog prostora da se argumentovano polemiše sa stavovima i idejama pojedinih knjiga i da se ukazuje na njihove manjkavosti i propuste.  Tako se daje prilika i autorima sa čijim stavovima se polemiše da na te primedbe odgovore.

Nisam želeo da u prikazima budem „profesorski sitničav“ (izraz posuđen od Milana Kašanina), da tražim manjkavosti i nedostatke knjige, već da istaknem u prvi plan ono što je u njoj dobro i što zaslužuje posebnu pažnju.

Kada se u kratkom prikazu neke knjige polemiše sa njenim idejama i argumentima, neodoljivo se nameće pokroviteljski ton koja mi se, otvoreno priznajem, nikada nije dopadao.

Namerno ili slučajno takvim postupkom se stvara utisak da pisac prikaza, umesto da čitaoce obaveštava o knjizi, želi da pokaže kako je upućeniji u temu od autora čiju knjigu prikazuje i da bi bio u stanju da napiše daleko bolju knjigu u svakom trenutku samo kada bi to hteo.

Umesto da čitaoca obavesti o idejama kojima se knjiga bavi i da ga podstakne da knjigu uzme u ruke (a onda će svako za sebe da samostalno formira svoj sud), takav prikazivač, zapravo, reklamira sebe.

Priznajem, bez oklevanja, da mi je takva pozicija uvek bila strana i u osnovi pomalo tužna.

Napisao sam nekoliko knjiga i dobro mi je poznato kakva je to vrsta posla i kakve probleme svaki autor tokom rada mora da prevazilazi.

Potrebno je neprestano se boriti, osim s temom o kojoj se piše, s ličnim nedoumicama, sumnjama i kolebanjima. Grozničavo tragati za pravom reči i iskazom i uvek biti nesiguran u to da li si uspeo da ih pronađeš, stalno se boriti sa tragičnim saznanjem da je sve moglo da se kaže drugačije, jasnije i lepše. Jednom rečju, bolje.

Stoga iskreno poštujem svačiji istinski stvaralački napor (primetio sam i to da su često najžešći kritičari tuđeg rada oni koji sami nisu napisali skoro ništa), svaki pokušaj da se rukama i umom stvori nešto što će pružiti dokaz vlastitog postojanja.

U prikazima nastojim da ukažem na ono što mi se čini kvalitetnim i važnim u knjizi o kojoj pišem, a ne da pokroviteljski i sa sigurne distance podučavam njenog autora o tome šta je propustio da uradi ili je uradio pogrešno.

Krajnju procenu i rangiranje svih naših poduhvata će obaviti vreme koje će nemilosrdno ukloniti sve ono što nije bilo u stanju da izdrži njegovu proveru. Pri tome, neće se obazirati ni na pohvale ni na kritike koje su nekom delu i njegovom autoru upućivali savremenici.

S druge strane, često pišem i o knjigama koje ne spadaju u moje usko specijalističko područje, odnosno čitam ih kao „zainteresovani laik“ i iz takve pozicije o njima i pišem za druge „zainteresovane laike“.

Autor je ekonomski teoretičar čiju je knjigu eseja i kritika o ključnim teorijskim knjigama objavljenim na srpskom jeziku u XXI veku Ideje u vremenu nedavno objavio Arhipelag.