Belo more

Ili, pak: bog kojem je bilo do morbidnih šala. Bog koji je, kako sam neprestano ponavljao Juliji, izgleda iskoristio nesreću one trojice jadnika da bi meni dodelio malo sreće, a nama oboma, meni i njoj, drugu priliku. U stvari, bog koji je izgleda prouzrokovao nesreću one trojice jadnika da bih ja ponovo mogao da sretnem Juliju, provedem s njom nedelju dana u blizini Polarnog arktičkog kruga i potom je povedem sa sobom u svoj momački stan, to jest, bivši momački, u centru Firence.

Da, sve je bilo savršeno.

Ja, međutim, nisam uspevao da zaboravim kome sam dugovao to savršenstvo. Nisam se šalio kad sam govorio da su nestanak, izvesna smrt one trojice momaka bili cena koju je trebalo platiti za naše ponovno spajanje. Smeškao sam se dok sam to govorio. Ali, kada bih ostao sam, ili u krevetu pre no što zaspim, nisam se više smeškao. Osećao sam se kao dužnik. I osećao sam se krivim. Bilo je kao da su, da bi ispalo nešto dobro, njih trojica morala da nestanu, da se ponište, da umru. A „nešto dobro“ bio sam ja, moj život. Setio sam se stiha neke pesme koju je Gaja okačila na frižider, kad smo počeli da živimo zajedno – jednog od njenih baksuznih pesnika. „Potrebno je previše života da bi se stvorio jedan“, glasio je, otprilike. Ne, ne previše. Tri. I ne samo to. Bila je tu i činjenica da mi se, nakon što sam pričao s njihovim roditeljima, nakon što sam sledio njihove tragove sve do Soloveckih ostrva, nakon što sam intervjuisao one koji su ih sreli tamo dole, činilo da ih dobro poznajem. Štaviše, činilo mi se da sam ja jedini, među svim onima koji su se bavili njihovim slučajem: a njih je vremenom bivalo sve manje, uostalom, kako su polako druge smrti, svežije misterije zauzimale mesto „slučaja Soloveckih ostrva“ u novinskim hronikama.

Nestali su, bili su mrtvi, skončali su u nekom procepu. Sećam se jednog veličanstveno idiotskog novinskog naslova, mesec dana nakon nestanka, naslova koji je bio poput nadgrobne kamene ploče stavljene na istragu, poziv da se ne troše više ni vreme, ni novac. Naslov je glasio Sam svoj vodič? Aj, aj, aj… i pozivao se na stari slogan turističke agencije Alpitur. Jasno je, stajalo je u članku, da su se trojica nestalih Italijana udavila ili povredila tokom uspona uz neku planinu (bila je dovoljna geografska karta da bi se videlo da su Solovecka ostrva bila ravna poput daske). Kako god, bilo je drugih, zanimljivijih stvari o kojima valja pričati, pravih zločina sa pravim mrtvacem, ubicom, oružjem kojim je izvršen zločin, i tako dalje. Nesreća na ostrvu usred Belog mora mogla je da se dogodi i dogodila se, kraj priče.

Ostao sam samo ja u pokušaju da složim kockice. Bio sam jedini italijanski novinar koji je otišao na Solovecka ostrva. I da, ja sam onu trojicu već dobro poznavao. Štaviše, sve bolje i bolje. I zato što sam nastavio da srećem osobe koje su ih viđale, družile se s njima. Rekao bih ko sam, objasnio na čemu radim, a moji bi sagovornici kopali po sećanju i bez preterane muke uspevali bi da prizovu tragove, slike od pre mnogo godina. Firenca je tako mala! Neko je išao u istu teretanu kao i Fabio. Neko je bio klijent studija Lučani i sećao bi se sarkastičnih opaski oca na račun Frančeskovog poziva arhitekte. Neko je imao sina ili mlađeg brata koji je pohađao školu gde je predavao Enriko. I portreti su bivali potpuniji, slika postajala sve oštrija: Fabio i njegova nesposobnost da donese odluke, njegovo rasipanje na hiljade malih poduhvata koji nisu vodili ničemu; nesigurnost, a možda i nemanje talenta Frančeska; ironija, neprestani sarkazam kojim se Enriko služio u odnosu sa učenicima, koji su, naravno, bili previše mladi da bi mogli da ga cene, već su reagovali ophodeći se prema njemu kao prema izopšteniku… Ostao sam sam u pokušaju da kockice postavim na svoje mesto. Jer, svoj trojici sam nešto dugovao za onu jesen sreće s Julijom. A Julija? Na početku me je zafrkavala, videvši da moja istraga polako poprima oblik opsesije. Potom je počela da brine. Otkud ta opsednutost ljudima koje nisam poznavao, koje nikada nisam video? Odakle, upitala me je, „ta slabost“? Bila je to prava reč, reč koju sam čekao da bih mogao da olakšam dušu: osećao sam se slabim.

Imao sam devojku, i to novu devojku, Juliju, imao sam sina, neku vrstu posla. Srećom pa nisam imao vremena da otperjam na mesec dana put Arktičkog polarnog kruga i obnavljam manastire za džabe. Ali poznavao sam gomilu osoba koje su mogle da se zadese u sličnoj situaciji, gomilu slobodoumnih prijatelja u begu od života koji bi odmah pristali da provedu mesec dana na Soloveckim ostrvima. Ja ne bih prihvatio, ali, što zbog razlaza od Gaje, što zbog svakodnevnih muka, svakodnevne bede mog posla, polako sam počinjao da shvatam njihovu tačku gledišta.

A bilo je tu još nečega. Imao sam osećaj kao da Enriko, u svom dnevniku, govori stvarno u moje ime: s malim zakašnjenjem, osećao sam sada i ja bol zbog odgovornosti, zbog nestanka bezbroj mogućnosti koje život kao da nudi pre tridesete. Sada je preostalo samo čekanje: porodica, deca, posao, starost, smrt. Kako je ono napisao Enriko? „Nikad nećemo biti lepši no što smo sada.“ I sam sam osećao da sam stigao do vrha: od sada pa nadalje postoji samo silaženje.

Prevod sa italijanskog: Ivana Simić

Autor je poznati italijanski pripovedač i esejista, čija je proza nedavno objavljena u knjizi Čitanje Italije u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs