Beograd i Budva su simboli propadanja

Komad je nastao u ovogodišnjoj produkciji Budva teatra i na osnovu teksta DŽona Logana a glavni junaci su Mark Rotko, čuveni slikar (Branislav Lečić), i njegov asistent Ken (Marko Grabež). Scenograf predstave je Dimitrije Popović, a kostimografkinja je Adrijana Pajić.

„Kontroverza se dešava kad Rotko dobija najveću porudžbinu još od Sikstinske kapele da naslika murale u prvom restoranu ‘4 Seasons’ na Menhetnu i to za honorar od dva miliona dolara. Prihvatajući taj posao Rotko zapravo pokušava da se obračuna sa snobizmom NJujorka tog doba i sa klasom koja umetnost ne razume nego joj služi kao statusni simbol.

Bitnu ulogu u svemu tome ima Rotkov asistent koji pokušava da osujeti nameru velikog slikara nazivajući ga licemerom i optužujući ga da se zapravo predao dominantnom snobizmu tog vremena. Naime, Rotkova ideja da će se na taj način obračunati s pomenutom klasom je nemoguća. NJegovi murali će biti nevidljivi u odnosu na nadolazeći snobizam tog vremena. To je osnovni sukob u komadu i oko toga se gradi tematski okvir cele priče“, objašnjava Marunović.

On smatra da komad ima živ dijalog sa svim onim što predstavlja aktuelnu devalvaciju Budve gde se, kako kaže, umetnost i sve ostale lepe stvari i vrednosti vrlo intenzivno profanizuju i banalizuju.

„I Budva i Beograd su simboli propadanja vrednosti na istom principu. Fenomen budvanizacije se čak možda intenzivnije dešava u Beogradu nego u samoj Budvi. Beograd je kao fabrika dobrih vrednosti i potentne umetnosti emitovao to i na region a danas je potpuno suprotno. Emituje kič i banalizaciju, tako da ovaj komad po istom principu funkcioniše i Budvi i u Beogradu“, ukazuje Marunović.

„U tom smislu Mark Rotko je poslednji titanski borac za koncept velike umetnosti. Umetnosti koja se pita i ima potenciju da mijenja svijet. Novo vreme koje je donelo pop art i plejadu novih umetnika je donelo i novi koncept da umetnost ne mora biti toliko važna, sakralna nego i jeftina i provokativna“, zapaža naš sagovornik uz konstataciju da populizam ne mora biti loš po definiciji.

„Umetnost u ovakvom obliku kakav je danas, mislim pre svega na teatar i njegove forme, izgubila je bitku ne samo sa profanim nego sa novim vremenom. Pozorište ne komunicira na intenzivan način sa ljudima. Nema nikakvu snagu i potenciju da menja bilo šta i izgubilo je bitku sa populizmom. Ali, populizam ‘po difoltu’ ne mora uvek da znači nešto loše. Ja se samo pitam koje su to nove forme koje bi mu mogle obezbediti mesto koje mu pripada i da možda na krilima populizma osvoji nove prostore. Da li je budućnost teatra u novim tehnologijama, u novim medijima? Ja istražujem prostor egzistencije teatra i u drugim žanrovima. Bavim se nevidljivim teatrom“, kaže Marunović, čiji je jedan od sledećih projekata multimedijski eksperiment sa poznatom evropskom i svetskom senzacijom Pussy Riot.

„Transponovaću teatar na medije – film, internet, televiziju. Želim da ispitam da li tako teatar može da preživi“, zaključuje Danilo Marunović.

Homoseksualni poljubac

Danilo Marunović pored umetničkih projekata je pre nekoliko godina režirao i spot „Mi smo dio ekipe“ čiji je fokus na promociji LGBT prava koji je izazvao burne reakcije zbog snimljenog homoseksualnog poljupca. U spotu grupa muškaraca pije pivo i navija ispred televizora za svoj tim a kad padne go svi poskaču od radosti. Dvojica iz grupe se tad nežno poljube. Upitan da sa ove distance prokomentariše taj svoj rad i zbivanja oko njega Marunović kaže: „Mi smo dio ekipe“ je spot koji je promenio život meni i ekipi koja ga je snimila. Imali smo policijsko zaštitu godinu dana i nismo mogli normalno da živimo. Imali smo brutalan napad navijača. Javnost se podelila na one koji podržavaju spot kao vesnika novih vrednosti i osvajanje novih sloboda, a na drugoj strani su bili oni koji su smatrali da je spot trebalo zabraniti jer uništava porodične vrednosti. Takva vrsta stereotipa postoji svugde u svetu ali je taj spot promenio stvari. Prikazivao se u prajm terminima na televiziji i homoseksualni poljubac nije više tabu.“