Dušanka Stojanović Glid: Beograd je kasaba u vihoru strasti i megalomanije

Da građanska apatija ne prevagne, da entuzijastična gomila kaže – Ura! – to je u intervjuu za Danas glumica Dušanka Stojanović Glid poželela svima nama zajedno u Novoj godini, dok joj je prethodna, po mnogo čemu, kaže, nezaboravna.

Teme kojih se Glid dotakla u intervjuu su i ophođenje nadležnih prema kulturi i umetnosti, štikle na klaviru na Velikoj sceni, apsurd koji se, umesto u teatrima, igra u životima ljudi, hrabre kolege „sa kičmom“, njene „muške uloge“, ringišpil ispred Narodnog pozorišta, kako je predstava „Balkanski špijun“ dočekana u „komšijskim“ zemljama…

Ona otkriva i to kojim je komadom ostvarila sve svoje želje.

* Kako gledate na trenutnu pozorišnu situaciju u Srbiji s obzirom na dešavanja u vezi sa festivalom „Teatar na raskršću“ u Nišu?

– Srbija i pozorište imaju jedan zajednički imenitelj, a to je apsurd. Uvek mi se taj žanr dopadao na sceni, ali grozno ga je živeti svakodnevno. Festival „Teatar na raskršću“ očigledno je raskrstio sa kulturom. Čin Torbice i Mladenovića, koji je, doduše, naknadno izašao, potvrđuje da postoje umetnici sa kičmom, spremni da pokažu hrabrost, stav, lični integritet i dignitet… Da li će pokrenuti nešto – želela bih, ali ne znam… ima suviše poslušnika, konformista, prepadnutih, ucenjenih i priklonjenih.

* Glumci Narodnog pozorišta u Beogradu uspeli su da se izbore za smenu upravnika. Kako vam se čini ta „pobeda“ godinu dana posle, ako se imaju u vidu gala večere na Velikoj sceni i štikle na koncertnom klaviru?

– Prošla godina je prošla… a ova je došla… Promena je tada bila presudna i dogodila se, gospodin Savić je uz ogroman pritisak, nadasve ansambla Drame, u iracionalnom otimanju pravio grešku za greškom. I privukao pažnju ministarstva da je nestabilan. Pobede nema, jer je sistem ostao nepromenjen, glomazan i sa još manjim budžetom. Niko ne bi mogao ništa da učini vanredno drugačije, dok se celokupna vlast Srbije ne promeni. Tako da će gala večera sa štiklama na klaviru biti sasvim sigurno još, zato što je bogatstvo u rukama prostaka koji žele glamur i dvorsku gozbu na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. A s obzirom da je umetnički i svaki drugi moral izgažen, za novac od iznajmljivanja sigurno postoje neki meni nepoznati planovi.

* A kad pogledate iz Narodnog pozorišta na Trg republike tamo vidite novogodišnje klizalište i ringišpil… Smatrate li, u tom kontekstu, da ima smisla bavljenje vašim ili bilo kojim drugim umetničkim pozivom?

– Na ovo pitanje odgovaram kao građanin. Gradovi imaju svoje istorijske traume, od ratova, kriza i siromaštva. Ali demonstrirati ovoliko ludilo… Skoplju se arhitektonska struka podsmevala u kakav je „novi Rim“ izraslo, a Beograd je kasaba u vihoru strasti i megalomanije, od jelke do ringišpila. Pa ipak, u toj izgradnji učestvuju vojske urbanista i nadležnih za novi izgled grada. Neprijatno se oseća svako od nas kada prođe, ali klizalište radi, ringišpil se vrti, sve se i dalje odvija po pretprazničnom scenariju vlasti.

* Da li je dovoljno da se umetnik samo bavi svojim pozivom ili je kao javna ličnost u obavezi da se angažuje i istupa i izvan scene?

– Nije dovoljno, ali ima mnogo suptilnijih i u isto vreme brutalnijih načina za bavljenje pozorištem i sopstvenom profesijom. Biranjem tema kojima se bavite može se mnogo učiniti za auditorijum, ali za ovaj moj lični umetnički put koji živim potrebne su decenije. Fenomen totalitarne, apsolutne demonstracije i sprovođenja moći se završava u jednom jedinom danu. Na istom tom trgu. Pa onda, nek se vrti i Mihailo na konju ako treba.

* Koliko u čitavoj situaciji može pomoći igranje i novo čitanje sada već pozorišnih klasika kakav je „Balkanski špijun“ i da li mentalitet zajednički čitavom ovom podneblju i dalje preteže s obzirom na to da je i van Srbije predstava doživljavala ovacije?

– „Balkanski špijun“ je uspešna mejnstrim predstava koja komunicira sa svima, a naročito sa publikom koja se uželela pozorišta za narod, koje je na kraju ipak i rastuži, zbog zablude, iluzije, nesreće Ilije Čvorovića, čoveka tople naravi i izopačenog ega, socijalnog paranoika na ivici egzistencije, sa kojom se svaki Srbin i Srpkinja identifikuje. Hrvati i Slovenci prepunili su Dubrovačke letnje igre dve večeri i Cankarjev dom, nedavno, isto dve večeri. Da smo igrali i pet, bilo bi puno, jer u Jugoslaviji su Srbi uvek bili smešniji i talentovaniji od drugih, destruktivniji i luđi na svoju štetu.

* Zanimljivo je da vi u „Balkanskom špijunu“ igrate antologijsku ulogu – brata Đuru. Da li je i to način da umetnice dobiju bar jednak prostor sa svojim kolegama, kako u pozorištu tako i na filmu?

– Sve moje ženske uloge su uvek bile promišljene, studiozne, karakterne i transformisale su često moju prirodu. Bile su glomazne i zahtevne. Unazad godinu dana igram dve muške uloge – Đuru u „Balkanskom špijunu“ i Oberona u predstavi „San letnje noći Projekat Šekspir“, što samo govori da je moj spektar proširen da to vide i reditelji koji ulaze sa mnom u taj eksperiment. Da, zanimljivo je nešto iz tog muškog repertoara i prisutnog animusa u meni razotkriti. To je bas ekskluzivna prilika. O domaćem filmu nemam mnogo reči, ali mi je ulio nadu film Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh“, eto odatle možemo da počnemo od početka, što se mene tiče.

* Kao i druge vaše kolege pribegavate autorstvu – režiji, pisanju, nimalo manje važnom producentskom delu vašeg posla.

– Imala sam sreće sa projektima, rediteljima, predstavama, više ili manje. Ogromne sam napore savladala da izlazim na konkurse. Moji projekti: „Rep opera“, „Najbolje najgore vreme“, „Rapsodija Armana“, „Neuručena pisma“, „Infant teribble“, prolazili su jer su teme i razlozi bili iskreni i suštinski dostojanstveni. Jedine probleme koje imam su surevnjivost inferiornih muškaraca na funkciji kao što je Miloš Latinović, direktor Bitefa, koji već drugi put, da znam, ne dozvoljava saradnju – ovog puta sa Bojanom Đorđevim i Bitef teatrom i tražiću savet više instance i od mene i od gospodina Latinovića da saznam kako je moguće da jedan državni službenik već toliko dugo utiče na moju umetničku i svaku drugu egzistenciju i ukida mi šansu da izađem iz okvira institucije, radeći angažovano pozorište, ukoliko ono uopšte i postoji.

* Postoji li neka uloga koju biste uskoro, evo već u novoj godini, želeli da odigrate ili neka koja će ostati neostvarena želja?

– Sve svoje snove sam ostvarila napisavši komad „Koučing“, za Aleksandru Janković i sebe. Upotrebivši svu našu različitost i kapacitete, da dve žene stavim na kauč i pružim im mogućnost da progovore o svom usavršavanju – koučingu, na duhovit, maštovit, provokativan način, i iskoristivši sve svoje pozorišno iskustvo da muško-ženske odnose okačimo kao orden na rever svakog gledaoca, oba pola, koji nas budu gledali u 2020. u zemlji i inostranstvu.