„Beograd na vodi“ doneo je estetiku s kojom nismo uspeli da srastemo

„Bez veze“, konstatuje, a upitan u koji znak odgovara da nije proučavao jer mu nije bilo do toga. Preporuku da popije limunadu i njome se dozove sebi, ako je potrebno, nije smatrao naročitom idejom. Izabrao je nešto drugo. Priča kako je ceo grad bio na nedavnom otvaranju izložbe Dušana Gerzića Gere u Kulturnom centru Grad i sa izvesnom setom konstatuje da Beogradu pomalo nedostaju lučonoše urbanog i kosmopolitskog šmeka. Na neki način je baš s tim u vezi Lalićev poslednji uradak – drama „Cvet iz Kabula“, koji je posle velike pauze napisao.

* O čemu govori vaša drama?

– Evo, svečano da kažem da mi je to posle 10 godina prva drama jer sam imao veliku pauzu upravo zbog Miksera. Nije bilo realno da u isto vreme radim i jedno i drugo. „Cvet iz Kabula“ je inspirisan našim humanitarnim centrom. Podnaslov je „Ksenofobična bajka“ zato što to jeste priča o ksenofobiji, ali koja evoluira u pozitivnom pravcu. „Cvet Kabula“ govori o reakcijama građana na migrante u Beogradu. Glavni lik je Avganistanac koji se ovde snalazi kako se snalazi, a dalje se sve razvija ka jednoj romantičnoj priči. Moja ideja je da dokažem da je moguće da Beograd bude multikulturalan grad, da to, prosto, mora da postane. U komadu postoje izvesne reminiscencije na pokret Nesvrstanih i vreme kada su ljudi koji su dolazili ovde da studiraju bili integrisani. Bilo je mnogo i brakova, a sve to pokazuje da bi u Beogradu to moglo ponovo da bude moguće.

* Kako gledate na odnos Srbije prema izbeglicama?

– Srbija ima gotovo stogodišnju tradiciju prihvatanja izbeglica i ono što je u celom ovom balkanskom haosu ispalo lepo jeste to što smo mi osvetlali obraz i postali dobar primer prakse u Evropi. Bio sam u Briselu u Evropskom parlamentu, gde sam svedočio o naporima civilnog sektora na temu prihvatanja i kasnije integracija izbeglica. Mi bismo želeli da to ne bude samo tranzitna priča migranata na putu ka Nemačkoj nego da ti ljudi postanu ravnopravni članovi naše zajednice.

* Da podsetimo čitaoce – Miksalište i dalje postoji?

– Naravno, sad je to već njegova zrela faza. U početku je to bio spontani pokret kad smo pozvali Beograđane da pruže pomoć tim ljudima i prolazili smo kroz razne faze uključujući i nerazumevanja sa državom. Sada na Miksalište gledam kao na stvar koja je uspela i koja traje. U svemu tome ima mnogo interesnih kolektiva počev od crkve koja je veoma pomogla svojim humanitarnim radom, kao i niz nevladinih organizacija. Isprva nije bilo lako, ali u jednom momentu napravljen je konsenzus i država je pomogla. Imali smo volontere iz 60 zemalja sveta – sa Novog Zelanda, iz Kanade. Svi su dolazili u Beograd. Dobili smo od gradonačelnika Kana, od civilnog sektora, veoma lepu nagradu. Hoću da kažem da je ta priča sa balkanske rute i iz Beograda postala važna, svojevrsni show case.

* Mikser haus u Beogradu se ugasio, a otvoren je novi u Sarajevu koji je u rekordnom vremenskom periodu prestao da radi. Prošlo je mnogo vremena još od beogradskog Miksera – da najpre podsetimo čitaoce na njegovu ulogu u Savamali i zašto ste otišli odatle?

– Mikser je imao misiju. Kad smo mi 2011. došli, tamo nije bilo ničega. To je bila tranzitna zona s mnogo skladišta, a mi smo ponosno počeli da oplemenjujemo taj kvart, da mu menjamo namenu. U međuvremenu ovo zapušteno mesto je postalo centar ogromne produkcije. Praktično, mi smo morali publici da nudimo povod da siđu u Savamalu i dođu u kvart koji su izbegavali. Poznato je da je u prošlosti to bilo mesto kriminala i prostitucije. Danas imamo listu od 15 svetskih univerziteta koji su učili na studiji slučaja Savamala o tome kako je art promenio kvart, kako mu je dao novu dimenziju. Mnogo se stvari tamo dešavalo spontano i – biću fer prema kolegama – pre našeg dolaska su tu bili i Kulturni centar Grad i Mladost ludost. Onda smo mi došli i to je postao jedan veliki pokret. Izračunali smo da se otvorilo više od 50 novih entiteta, galerija, klubova i lokala, a zajednički imenitelj svima je bio dobar dizajn. Savamala je postala ogledno mesto za industrijske dizajnere koji su tu pokazali svoje veštine i taj momenat je brendirao kvart. Sećam se, tri puta je CNN pravio reportažu o novom licu Beograda koje se desilo u Savamali. Mi smo bili srećni, radili smo vredno, bile su to najbolje godine naših života.

* Šta je taj polet prekinulo?

– Pojavio se projekat „Beograd na vodi“, koji je indirektno ili direktno, kako god, pretio da ugrozi to što smo stvorili. Doneo je neku novu estetiku i mi s tim projektom nismo uspeli da srastemo. Neko bi možda pitao „u čemu je problem – mi ovamo – oni onamo – ali je taj efekat od gradnje do fizionomije učinio da su se neka mesta oko nas promenila. U jednom momentu smo osetili i da vlasnik prostora Mikser hausa možda ima druge ambicije i naprosto smo shvatili da je jedan ciklus završen. Onda su krenula i rušenja, betoniranja i to je prestao da bude projekat prosperiteta. Nismo videli budućnost i zbog toga je zatvaranje Mikser hausa u Savamali bila naša logična odluka oko koje nismo hteli da pravimo dramu.

* Šta je bilo posle?

– Tražili smo i našli željeni prostor. To je bila nekadašnja fabrika IMK koja se nalazi pre pruge prema luci. Napravili smo projekat mada treba da se zna da to uopšte nisu lake priče jer su sve te industrijske hale bile predmet privatizacije, a bilo je nejasno šta će biti s njihovom namenom u budućnosti. Nismo uspeli da dobijemo taj prostor, a u međuvremenu su nas zvali u Niš, Šabac, Kosovsku Mitrovicu, Sarajevo, LJubljanu. Predložio sam da raširimo aktivnosti i da umrežimo energiju jer smo regionalno pozicionirani, ima mnogo umetnika koji dolaze sa svih strana i, ako smem da budem nostalgičan, ono što je Mikser haus radio jeste nasleđe SFRJ urbanizma. Ako se sećate, u to vreme svaki grad je imao bazen, teren i Dom kulture. U tranziciji su svi domovi kulture zarasli u korov, a oni koji nisu imaju partokratski menadžment, što nije dalo ozbiljniji rezultat. Mislim da je to inače zanimljivo pitanje koje sam podstakao. Recimo, ako uporedimo Dom omladine u Beogradu i Mikser haus, videćete da se manje-više bavimo istim poslovima osim što oni imaju besplatnu zgradu, pare za program, za plate, a mi sve to moramo sami da iskreiramo i opet smo deset puta vidljiviji na evropskoj i eks YU mapi, što govori o tome koliko reforme kulturnog sektora mogu da ulože u privatne inicijative.

* Zašto Sarajevo?

– Tome je presudila moja lična priča koju ja imam s ovim gradom jer sam za vreme rata ovde ranjen kao pripadnik Crvenog krsta. Živu glavu mi je spasao Musliman, koji je nažalost, to sam kasnije čuo, poginuo.

* Zašto ste otišli odatle, kako je u Sarajevu funkcionisao Mikser haus?

– Našli smo fabriku, krenuli u brendiranje i Mikser je odmah imao mnogo publike, sve je bilo sjajno, osim što se prebrzo desilo kada je reč o procenama – gde dolazimo, da li možemo da dobijemo potrebne dozvole, da li smo sakupili dovoljno para, koga ćemo da zaposlimo. Sve to zahteva mnogo opsežnije pripreme. Recimo, nisam znao da je Sarajevo zimi hladnije od Beograda bar sedam stepeni i da taj ogroman prostor treba zagrejati. Milion nekih sitnica. Na kraju dana smo ostajali sami sa svim tim problemima koji su se umnožavali. Od onih sa izolacijom od buke pa nadalje. Otvoreno kažem – nisam uspeo da ih savladam. Glavno pitanje je posle bilo da li su nas u Sarajevu možda loše primili i da li smo imali nekih problema, ali, evo, i sad tvrdim – nikakvih. Bili smo sjajno prihvaćeni, pogotovo od takozvanih običnih ljudi koji su bili presrećni i to je zaista izgledalo dirljivo. Ali je bilo i neverice.

* U kom smislu?

– Pa, nikad niko nije otvorio toliki prostor sa ovakvim konceptom, pa je sve delovalo kao neko utopijsko čudo. Ceo taj prostor iako prelep je, sad smatram, bio prevelik. Duplo veći od beogradskog, znači, nije bio realan. Noćima sam kasnije sebe zbog toga krivio, ali mora čovek i da padne i da prizna poraz. Očigledno da sam precenio svoje kapacitete i zato nismo uspeli. Bila je to najteža odluka u mom životu i mnogo sam propatio zbog nje. Ali nikog ne optužujem i ne krivim. To što smo mi u Beogradu s Mikserom radili je neka vrsta utopije, da neko potpuno nezavisno od pomoći i finansiranja države napravi kulturni centar koji proizvodi i pozorišne predstave. Kako smo mi to uspevali – očigledno tako što ono što zaradimo nismo stavljali sebi u džep već smo sve ulagali, zapravo investirali u naš san. To je ostavilo traga na publici jer, evo, hodajući ovih dana Beogradom stalno mi ljudi prilaze s istim pitanjem kada ćete ponovo da otvorite Mikser haus. Osim što se zbog toga dobro osećam, imam i neku vrstu obaveze i zato je to prva sledeća stvar koju moramo da realizujemo.

* Pa kad ćete? Koji prostor merkate?

– Mi nismo u situaciji da biramo, ali, pošto nas ljudi prepoznaju kao one koji animiraju publiku i mogu da probude neki život i lokaciju, želimo solidarno da nastupimo. Ne možemo ni mi sve sami. Razmatramo tri mogućnosti u luci Beograd i ako bismo uspeli jednu da realizujemo, to bi podrazumevalo da uspostavimo saradnju s kafeterijama, frizerima, teretanama, možda sutra cvećarama i da zajedno stvorimo inženjering kojem je zajednički imenitelj urbano. Da pozovem ljude da napravimo zajednički PR, radio-stanicu. To smo probali jednom i to je bilo moguće. Kad bismo u tome uspeli sada, to bi bio stampedo kao što je nekad bio u Savamali.

* Mislite li da će se desiti stampedo na Dorćolu?

– Možda nije srećno izabran termin stampedo, ali imajući u vidu kakva je trenutno scena, verujem da bi i uz razumevanja Grada i inženjeringa koji sam pominjao Dorćol bio idealna opcija za budući Mikser haus. Optimista sam. Čak i kad je teško, mora da se uspe, mora da se može.

Održivo i bez ponavljanja

– Ne želimo da se ponavljamo i da reciklaža bude dovoljna nego maštamo o novom Mikser hausu koji će imati i neke dodatne vrednosti. To bi trebalo da bude arhitektonsko urbanističko jezgro gde ćemo demonstrirati održivi razvoj u svim aspektima. Nije reč samo u uštedi energije, nego o promeni svesti. Sledeći Mikser festival koji će se održati sledeće godine u aprilu imaće za temu održivi razvoj koji je primenljiv univerzalno, i na kulturu. Održivost je nešto čemu svako ozbiljnije društvo koje hoće da prosperira treba da teži. Voleli bismo da Mikser bude mesto edukacije i na tom primeru da se pokaže da ovaj naš Balkan zapravo treba da se okrene ka tim vrednostima – kazao je, između ostalog, Ivan Lalić u razgovoru za Danas.

Između Srbije i Avganistana

„Cvet Kabula“ ima ozbiljno polazište, ali i mnogo elemenata farse, kaže Ivan Lalić za Danas dodajući da je ovaj komad blizak žanru komedije.

– Govori o tome kako se Avganistanac snalazi u Beogradu ali i o tome kako su stereotipi o Srbiji i Avganistanu imaju mnogo toga zajedničkog. Prepoznavanje tih sličnosti će, verujem, biti veoma simpatično publici. Inače pišem komedije, a pošto će predstava imati premijeru u Zvezdara teatru, pomislio sam da bi bilo dobro da ona bude smešna, pa čak i zabavna – istakao je Lalić.