Beograd su pretvorili u palanačku turističku destinaciju

Prošao sam individualnu terapiju dve godine, bračnu i, presložio priču. Nema podele na četiri godišnja doba, nego na pet, a peto je psihoza – znači strahovi“, kaže Nenad Džoni Racković, multimedijalni umetnik i živa legenda grada, odgovarajući na pitanje kako bi mogao da se iščita naslov njegovog najnovijeg romana „Peto godišnje doba“. Knjiga je objavljena u izdanju Lagune, urednica je Janja Stjepanović, Rackovićeva životna saputnica, a promocija je zakazana za 25. avgust. Tim povodom, na intervju u Pomodoro Racković stiže na vreme, pa čak i nešto ranije. U restoran ulazi sa skejtom i svežim ogrebotinama na kolenima. Dasku parkira na stolicu do sebe.

„Da se slikam sa drugarom“, kaže ponosno. Naručuje pivo, pali cigaretu, počinje… Ali, prilično tiho u odnosu na svoju glasovnu žestinu.

– Nikog više ne zanima književnost, a pošto se dugo znamo, bilo bi okej da o tome pričamo.

* Pa to je povod, šta, nervira te što te stalno pitaju za skejt?

– Pa, ne, dođe mi da izvršim samoubistvo.

* Šta je materijal za tvoje pisanje?

– Nemir. On može da uništi čoveka. Ja kao autor sam tamo gde sam igračka svojih misli. Čovek želi pisati a ne zna šta. Ima želju da piše kao što ima želju da voli. Napretka u radu nema dok te nešto strahovito ne ujede i ne povredi. To je prokletstvo ispovednih rukopisa, a ovo je takva knjiga, prava retkost – ljubavni roman za odrasle, koji se dešava nakon 20 godina braka. Roman o mojoj ženi. Znajući sve moje sposobnosti, njoj je bio potreban validan dokaz mog stvaralaštva.

* Hoćeš da kažeš da te je žena naterala da napišeš roman?

– Pa, otprilike… Rad na knjizi je sprečio manifestaciju velikog porodičnog nasilja. Žena me je izbacila iz stana i godinu dana sam živeo u skejt parku i po splavovima dok nisam napisao roman. Janja je u međuvremenu stekla poziciju da može i da ga objavi.

* Roman koji govori o vašem odnosu i lomnoj tački u kojoj ste se našli.

– Da, priča je jednostavna. Ona je doktor filozofije, živela je sa umetnikom Nenadom Rackovićem, a roditelji su pokrivali te troškove. Umrli su jedno za drugim a mi smo nakon toga došli u situaciju da li ćemo preživeti, do tačke – dosta je bilo. Nema bolnije stvari nego odrasti i sazreti. Janja se tada munjevito zaposlila u Laguni i tamo se potvrdila, ali je i njoj trebalo nešto lično, neki autorski pečat i u smislu dizajna i kompozicije romana. Na izvestan način, ova knjiga je, zapravo, fifti – fifti.

* Da li ti je pisanje o Janji pomoglo da je bolje razumeš?

– Muškarac sazreva pišući roman o svojoj ženi.

* Kakav je sad vaš odnos? Ona radi, a ti i dalje voziš skejt?

– To je moglo pre. Sad je drugačija situacija, prepuštam komandu njoj. Preko Janje sam ušao u tu veliku korporaciju i viđen sam da tamo budem radio-voditelj i spoljni saradnik Lagune, kod famoznog Dejana Papića.

* I, da li ti to prija?

– Nema šta da mi prija. Čovek je okej, užasno kultivisan, ali on samo gleda šta mu je isplativo.

* Kako u tome plivaš?

– Videćemo… Ali, on smatra da imam jedan jako dobar rad – instalaciju, koju treba da napravim s Robertom Čobanom.

* Otkud Čoban u priči?

– Ne bih da otkrivam pre nego što stupim s čovekom u kontakt a to mi je jedna od životnih želja. Imam neke neviđene radove u koje bih uklapao najbolji dizajn devedesetih godina, a to je Zona sumraka koju je Čoban radio. Samo što bih ja sve prebacio u 2017. To bi bio politički rad u kojem bih obrnuo situaciju u smislu – šta bi bilo kad bi se Zona sumraka objavljivala sad, kao politička zona sumraka.

* Moglo bi se reći i da „Peto godišnje doba“ otvara posebne dimenzije budući da si se posredstvom njega ponovo sreo s ljudima iz prošlosti?

– Kad sam davao prvi intervju za Radio Lagunu, ulazim i kao „ćao, drugari“, a zatičem tamo Dejanu, fetiš curu devedesetih. Znam da sam ložio kevu da je ona rođena sestra Jugoslava Pantelića. Sretnem ‘ladno Pavla Veljkovića, koji je radio di-džej listu na devedesetdvojci i tu ludu curu koja me je pratila kad sam imao emisije Ritam srca. Sad ne postoji ni Studio B, ni radio B92…

* Kako si počeo da radiš u radiju?

– Za devedesetdvojku je najzaslužnija Darka Radosavljević, koja s nezavisnom asocijacijom Remont radi sad na monografiji o meni. Ona me je znala, da neću izaći iz lavirinta sećanja samooptuživanja, kajanja, neke beskrajne šizo analize, da sam preosetljiv i talentovan mlad čovek. Darka je znala i da volim muziku i smatrala da je bolje da odrastam u klubu svojih vršnjaka, koji će sutra biti producenti, biznismeni, političari, vlasnici kafana, di-džejevi, medijski magnati…

* Da li se družiš s nekim od njih sada?

– Ostao sam dobar s Božom Podunavcem zato što je pokojni Grga držao Plastik i masu drugih klubova. Boža je kao di-džej puštao muziku i njih dvojica su mi omogućili da pratim minimal tehno scenu. Tako sam uradio legendarni snimak s Markom Nastićem – LJubav. U kontaktu sam sa Nebojšom Kandićem, kojeg sam opisao u „Knjizi recepata“ i koji ponovo drži Manijaka, ali je to sad kafana, sa Srđanom Anđelićem, Čavićem i njegovom suprugom Vlacom, a drago mi je bilo i kad mi se na vrhuncu moći, kad parkira neka besna kola, javi Dragan Đilas – „ćao, Rackoviću“. Drago mi je zato što ih pamtim kao okej ljude. Sad se svako bavi svojim poslom i niko nikog ne ugrožava.

* A današnja mlađarija i sukobi sa njom?

– Po treći put ponovila mi se ta situacija – žrtva vršačkog nasilja sa Miljakovca. Tad je to bilo ludilo. Skupe se svi posle šestog časa da me tuku zato što sam skejtom dolazio u školu. Ja pobegnem sa petog a oni se već okupili i ja onda bežim. Spustim se niz Frana Levstika i Paunovićevu a trideset-četrdeset najvećih šibadžija iz škole jure za mnom i viču „ubij ga!“, ali niko nije mogao da me stigne. Četrdeset godina kasnije ponovo vozim skejt i opet sukobi.

* Osim eksplicitnih konflikata, klinci su te nagovarali da učestvuješ u rijalitiju.

– Možda ih nervira što neki matori lik preko njih ostvaruje sekundarnu dobit budući da ih imam u svojoj literaturi. Oni ne mogu ni na koji način da shvate da si ti isto godište kao njihovi roditelji. Ne znam, da li si možda zbog tog osećanja nesputanosti i slobode ti njima mnogo smešan. I, hoće malo da te ponižavaju, da se malo igraju sa tobom. A to ne može sa DŽonijem Rackovićem. Ja sam uvek na strani klinaca, ali mi se čini da postaju sve konzervativniji. To je neobjašnjivo. Pedeset godina je puna zrelost i ja sam i na taj način skrenuo pažnju na sebe i uživam u toj pažnji. Zato što sam čovek, dobar sam. Ja sam tim klincima dao novomilenijumsku paradigmu.

* Beograd, kako ti izgleda danas s daske u brzini?

– Pretrpeo je udarac od kojeg ne može lako da se oporavi decenijama. Ja se sećam Beograda kad se kolima išlo do Mažestika i kad je Knez Mihailova imala trotoar. Mi sad radimo pešačku zonu koja ovaj grad, koji je pacovska jazbina, kotao, pretvara u jednu kretensku, palanačku, turističku destinaciju. Ja se tu već gubim, a skejt samo potkrepljuje osećanje da sam emigrant u rođenom gradu. S druge strane mi je zanimljivo što sam sa raznim ljudima sa ulice i sa obesnim klincima našao zajednički jezik i uvažavanje. Sve to mi je pomoglo da korigujem sopstveni život, da postavim pravila igre, da se dogovorim i sa svojom ženom.

* Umetnost ti je mnogo važna. Marina Cvetajeva je rekla da je ona „proizvod čuda i truda“. Šta kod tebe dominira?

– Mahnitost bez utehe.

* Šta ti je najveći oslonac u životu?

– Daska, od nje se kuća gradi.

Staze smrti

„Stres može da se shvati i kao začin života, da organizam očvrsne i da čovek bude jači“, kazao je u razgovoru za Danas Nenad Racković, poznat po slobodnom stilu, to jest, vožnji skejta kroz saobraćaj. Omiljena mu je Kneza Miloša, kad uhvati zeleni talas sve do Sajma, a staze smrti su, smatra, Košutnjak i Mirijevo. Najveća brzina koju je dosegao na dasci je „stotka“ kad se gurtnama prikačio za automobil. Nikad se, kako kaže, nije polupao u saobraćaju. „Voli me ulica“, konstatuje raspoložen.

Nisam gubitnik

Na konstataciju da, iako je izjavio da nije odmetnik već umetnik, ostavlja utisak ličnosti kod koje je to spojeno, plus buntovnik, Racković komentariše – „Da, ja nisam gubitnik!“

Biseri

Pored mnogobrojnih tekstova u književnim časopisima Racković je objavio i tri romana: „Aspirin“, „Knjiga recepata“ i „Nesavladiva priča“. U književnom klubu Laguna 25. avgusta organizuje se promocija „Petog godišnjeg doba“ za koju su recenzije potpisali Dragan Velikić, Marko Vidojković i Vladimir Tabašević. Predstavljanje promocije upotpuniće, kako Racković najavljuje – „u elektro fazonu biseri beogradskog andergraunda“. Nastupiće: Zvono Records – di-džej Triki, Kiza Radović, Đile, Drakula… Podršku tome daju: Eufrat, Kurajber i mnogi drugi.

U tehničkom kvaru

Racković funkcioniše bez mobilnog telefona i smatra da je tehnologija izmenila psihologiju kod ljudi. „Mi se nalazimo u tehničkom kvarenju, uništavanju jezika i njegovih humanističkih koordinata interaktivnom digitalnom komunikacijom“, smatra naš sagovornik.