„Beogradska pozorišta nisu mesta u kojima živi sloboda“

Glavna junakinja pita publiku i sve nas ko je ubio njenog oca, ko je za to kriv, zašto zbog toga niko nije odgovarao. U vezi s ovim poslednjim Kokan Mladenović podseća da za smrt radnika po krivičnim prijavama niko dosad nije odgovarao, kao i da „nema razlike između žrtava u padu helikoptera od pre tri godine, žrtava radnika na domaćim gradilištima, ili nevino stradalih u udesu kod Niša“.

– Sve njih je ubila ruka istog gospodara, onog koji broji perače prozora, dok se Srbija sunovraćuje na samo dno svog istorijskog ponora – smatra Mladenović.

* Vaša najnovija predstava „Pad“ iznikla je iz naše apsurdne i tragične svakodnevice u kojoj je niz pogibija radnika na gradilištima „brže, jače i bolje“ Srbije tek vest preko koje se lako prelazi i još brže zaboravlja. Zašto ste odlučili da se time bavite?

– Sam naslov predstave – Pad, ne predstavlja samo fizički pad i stradanje jednog radnika čiju sudbinu pratimo, već pad čitavog jednog sistema vrednosti baziranom na moralnim vrednostima, građanskim i radničkim pravima. Taj slobodni pad zemlje u kojoj živimo u glib neoliberalnog fašizma odnosi desetine ljudskih života svake godine. Radnici su postali glineni golubovi, žrtve sprege građevinske mafije i države, ukoliko uopšte treba praviti razliku između ta dva pojma. Za sve te smrti niko nije odgovarao, niko nije uhapšen, nijedno gradilište nije zatvoreno. Grandiozni projekti novih feudalaca zidaju se bukvalno na kostima stradalih radnika.

* Do kojih ste opservacija došli baveći se ovim problemom?

– Za poslednjih 12 godina čak 450 ljudi u Srbiji je izgubilo život na radnom mestu. Najmanje šest radnika je poginulo na Koridoru 10. U poslednjih 18 godina u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ poginuo je 21 radnik, poslednja dvojica u požaru, 2017. godine. U istoj toj godini samo je jedan poslodavac kažnjen maksimalnom kaznom od milion dinara za ugrožavanje bezbednosti na radu, ali niko nije odgovarao po krivičnim prijavama inspekcije za rad za smrt nekog od 39 nastradalih na radnom mestu.

Kada smo počeli da radimo predstavu Pad, oktobra 2018. godine, broj poginulih radnika bio je 38. Do dana premijere, 21. decembra, taj broj se popeo na 44. Među stradalima je veliki broj onih koji su radili na crno. Nakon tragedija koje su ih zadesile, njihove porodice nisu imale pravo na bilo kakvu nadoknadu.

* Zašto ste se odlučili da ovako važnu priču premijerno predstavite u Centru za kulturu Svilajnca, a ne recimo u nekom beogradskom pozorištu?

– Svilajnac je grad koji izdvaja 5,5 procenata svog budžeta za kulturu, što je devetostruko više od republičkog proseka. To je grad koji se intenzivno razvija i u kome postoji evidentna briga i ulaganje u obrazovanje, zdravstvo i kulturu. Pre nekoliko godina Centar za kulturu Svilajnac je producirao našu predstavu „Julije Cezar“, po istoimenom Šekspirovom komadu i ta predstava je, kao i predstava „Pad“, nastala tamo gde je i mogla da nastane – u jednom prostoru građanskih i kreativnih sloboda. Beogradska pozorišta, naravno, nisu mesta u kojima živi sloboda bilo koje vrste i ne verujem da bi se među njima našao teatar spreman da na sav glas progovori o ovoj temi, jer progovoriti o tome znači zameriti se onima koji su direktno odgovorni, a odgovorni su oni koji su ujedno finansijeri naših teatara, odgovorna je ta ista bahata vlast koja je sa našom svešću i solidarnošću uradila isto što i sa spomenikom Dimitriju Tucoviću na Slaviji. Prvo je obesmislila sve ideje za koje se taj isti Dimitrije Tucović borio, a onda ga je dislocirala i stavila u kontekst neoliberalnog kiča, dominantnog stila kojim ova vlast pokazuje sav svoj neukus i bahatost.

* Da li ste radeći na predstavi analizirali medijsku percepciju smrti radnika kao i reakciju zvaničnika na njih. Kako ste doživeli besmislenu i uvredljivu opasku predsednika Vučića o peračima prozora u Americi koji padaju svakih deset sekundi, a potom i njegov izgovor s tim u vezi?

– Nisu samo radnici u Srbiji, nego smo i svi mi žrtve jedne u svakom smislu privatizovane države, jedne kriminalne grupe koja je suspendovala demokratiju u Srbiji i nametnula sistem baziran na sili, novcu i interesu. Srbija je, na sramotu onih koji je vode i na još veću sramotu svog građanstva koje ih je izabralo, ukinula republiku, za koju su milioni dali živote i pristala da bude feudalna država u kojoj gospodari i njihove ulizičke glavešine imaju sva prava, uključujući i prava da raspolažu životima. Nema razlike između žrtava u padu helikoptera od pre tri godine, žrtava radnika na domaćim gradilištima, ili nevino stradalih u udesu kod Niša. Sve njih je ubila ruka istog gospodara, onog koji broji perače prozora, dok se Srbija sunovraćuje na samo dno svog istorijskog ponora.

* Koja replika prema vašem mišljenju sumira „Pad“ i zašto?

– Nazivi scena su ujedno i pitanja koja glavna junakinja, devojčica kojoj je poginuo otac, upućuje publici i svima nama. Ta pitanja su:

Ko je ubio mog tatu, koliko košta ljudski život, zašto niko nije kažnjen, zašto niko nije uhapšen, zašto niko nije kriv, koliko traje radni dan, šta je minimum dostojanstva, da li su ljudi roba, da li su ljudi igračke, da li su ljudi brojevi, da li su ljudi ljudi, da li je sve na prodaju, zašto im verujete, zašto, dokle?

* Da li ste možda pozvali ministra Đorđevića na premijeru? Ako jeste i ako niste, zašto?

– Da je resorni ministar, zajedno sa vlašću koju predstavlja, radio svoj posao, predstava „Pad“ bi bila bespotrebna. Ako ih već zanima priča o stradalim radnicima, bolje je da otvore izveštaje o stradanjima, otpečate sklonjene dosijee i pročitaju zakone koje bi morali da sprovode.

* Vi ste neko ko se veoma bavio idejom Jugoslavije. Da li biste uporedili kako su se u to doba tretirale nesreće u kojima su stradali radnici u odnosu na aktuelni trenutak i koliko je vas lično to jugoslovensko vaspitanje odredilo, oblikovalo vaš odnos prema radu i prema radnicima?

– Svi smo mi iz te „zemlje radnika i seljaka“ poneli osećanje solidarnosti i svest o kolektivnom dobru. „Sreća pojedinca je neodvojiva od sreće i napretka zajednice“, kako bi rekao drug Tito. Iz perspektive svega što će kasnije doći, Jugoslavija je bila izuzetno uređena država koja je za položaj radnika uradila više nego bilo koja državna zajednica na ovim prostorima pre ili posle nje. Kada sada pomislite na radnička odmarališta, uredne plate, programe zdravstvene i socijalne zaštite, uistinu besplatno školstvo, desetostruko veća ulaganja u kulturu i obrazovanju odnosu na današnju vlast, socijalistička Jugoslavija deluje kao država iz bajke, bez obzira na sve evidentne pogreške koje su tu bajku na kraju pretvorile u tragediju.

* Vaše kolege u Narodnom pozorištu okupljeni oko inicijative „Nije umetnički ćutati“ pobunile su se protiv samovolje bivšeg upravnika te kuće Dejana Savića i delimično u svojim zahtevima uspeli imajući u vidu da Željko Hubač još uvek nije vraćen na mesto direktora Drame a to je takođe bio jedan od zahteva. Da li biste prokomentarisali ovu pobunu, da li u njenom, ipak pobedničkom epilogu, vidite nadu da se stvari mogu promeniti?

– Piramida ove vlasti sazidana je na sili i lažima. Onoga trenutka kada se makar i najmanji kamenčić te piramide okruni, čitava piramida će se s treskom srušiti, jer je iznutra potpuno šuplja. Odugovlačenje sa rešenjem problema u Narodnom pozorištu pokazuje potpunu paranoju vlasti u odnosu na gubitak kontrole nad sistemom. Zahtevi glumaca i zaposlenih u pozorištu su od prvog dana bili jasni i utemeljeni. Nije bilo političkih parola, štitili su se interesi struke i izuzetni umetnički rezultati tokom nekoliko sezona kojima je dramom Narodnog pozorišta rukovodio dramaturg Željko Hubač. Ali kako popustiti zahtevima štrajkača, čak i kada vas to ne košta ništa, kada time priznajete da su učesnici u pobuni u pravu? Da li je to znak da se principijelnim i jasnim stavovima, argumentima i hrabrošću može dobiti mnogo više od kadrovskih promena u samom teatru? To je crveni alarm za ovakvu vlast i ja, za razliku od vas, želim da vidim krajnje konsekvence promena u Narodnom pozorištu da bih mogao da potvrdim da je epilog pobednički. Pobeda znači omogućavanje Željku Hubaču da nastavi kontinuitet svog repertoara koji je doneo sjajne rezultate, znači dodatne finansije za projekte, kako bi se sprečilo da bar drugi deo jubilarne sezone Narodnog pozorišta prođe bez premijera i, naravno, znači početak rešavanja ogromnih problema u samom pozorištu.

* Počeli su protesti Protiv nasilja, da li možda u njima vidite potencijal za promenom i prema vašem mišljenju koja društvena grupa je ključna da bi se desio preokret i zašto?

– Da bi Vučićeva vlast, ovakva kakva jeste, nestala sa političke scene Srbije, očigledno će prvo morati da nestane Vučićeva opozicija kakvu je danas znamo. Korumpirani, bezidejni, neorganizovani – ti su ljudi svojom političkom nemaštovitošću razmotali crveni tepih po kome se ova vlast ušetala u sve institucije sistema i suspendovala demokratiju u našoj zemlji. Verujem da je direktna demokratija, onakva kakvoj prisustvujemo ovih dana u Parizu, jedini način borbe i jedina mogućnost da se sistem promeni. Učesnici i predvodnici te direktne demokratije su sami građani koji bi morali da se izbore za građanske vrednosti i suštinski demokratsko društvo. Naravno, to podrazumeva jasno postavljene ciljeve i istrajnost u borbi za njihovu realizaciju. Vlast koja kupuje ljude pašće onoga trenutka kada narod objavi da nije na prodaju.