Foto: Arhipelag magazin
Portret mladog Jakoba Beringera slikan je na samom početku izgradnje kaštela, kada je Jakob već bio uveliko bolestan od tuberkuloze. On i njegova mlada žena Kristina želeli su da što pre izgrade letnji dvorac u kome bi Jakob bio više na vazduhu i suncu, dalje od svoje zagušljive fabrike za proizvodnju kiseline. Imali su veliku kuću u Subotici i ogromnu zemlju koju je kao miraz donela jedinica Kristina. Ni fabričke, ni poljoprivredne poslove nisu sami vodili, prepustili su ih svojim starim radnicima koji su, kao i oni, uostalom, i u toj fabrici i na toj zemlji već godinama i radili i živeli.
Jakob Beringer je sam odabrao mesto na kome će graditi, nekoliko kilometara od glavnog puta, u sredini najveće table svoje zemlje.
Odabrao je mesto na jednoj gredi iznad doline kroz koju je proticala rečica Krivaja a s proleća tu nadolazila izdanska voda i pravila jezerce.
Postojala je u narodu priča da je tu davno bila crkva sa selom oko nje, ali da je u nekom ratu porušena a posle su zemlja i pesak sve zatrpali.
Pastiri, svinjari i govedari su na pašnjaku u blizini napasali stoku i tvrdili da se s tog mesta, negde iz dubine zemlje, ponekad čuju zvona, ali je to verovatno bio samo odjek seoskih zvona koji se tu razbijao o blagu uzvišicu, rasipao pustarom i započinjao malu zvučnu igru.
Bolesni Jakob Beringer se potpuno predao ideji o izgradnji kaštela usred pustare, verovatno očekujući čudo, možda ozdravljenje.
Potpuno se tome posvetila i Kristina iscrpljujući sada svu svoju snagu i ogromnu ljubav za obolelog Jakoba u pripremi hiljadu stvari za taj, u to vreme još čudnovati graditeljski poduhvat.
Jedan Kristinin odlazak na gradilište da u samu zoru dočeka radnike ipak je promenio izgled kaštela.
Na pustari je svitalo a tamu je smenjivala gusta magla.
Kristina je stajala na mestu na kome je po planu trebalo da bude Jakobova soba okrenuta velikim prozorom ka dolini.
Pogledavši na tu stranu, Kristina je ugledala samo nekoliko koraka crne zemlje, pa malo dalje kako se taj crni tepih spušta i odjednom gubi u magli dole u plitkoj dolini.
Kao u ambis, učini joj se.
Pretrnu od pomisli da istu takvu sliku, kad kaštel bude izgrađen, s prozora svoje sobe može da ugleda i Jakob.
A kada sunce napokon rastera maglu, i kada joj prvi put, tu na tek iskopanim temeljima, postade jasno da će sunce na njihovu terasu izgrijavati tek popodne, njoj se učini kako je daleko do tog popodneva, kako nemaju za to vremena ni ona ni Jakob.
Učini joj se da vreme brže protiče i još istog dana, bez Jakobovog znanja i bez dogovora s projektantom, izdade preduzimaču naredbu da kaštel okrene na drugu stranu.
Tako terasa ne bi bila okrenuta zapadu već istoku, a prozor Jakobove sobe ne bi bio okrenut dolinici Krivaje već dalekom horizontu.
Jakob nije video ni sliku ni kaštel.
Nije pogledao ni kroz jedan prozor.
Umro je tog proleća.
Uz ulaz na buduće imanje, na proplanku u jednom bagremaru, Kristina je izgradila visoki mermerni krst i uklesala na njega Jakobovo ime.
Radovi su zapeli.
Radnici su pri kopanju temelja nailazili na kamenje, komade keramike i jedan grob.
Tu gde je pokojni Jakob Beringer mislio da nikada ničega nije bilo i da će njegov kaštel biti prva građevina u toj pustari, nekada davno živeli su ljudi.
Radnici povadiše nešto kamenja, na stare duboke zidove u zemlji nadzidaše nove temelje i počeše podizati kaštel.
U selu poče priča da su radnici naišli na zakopani grad sa crkvama, da se to ponekad čuju njihova zvona i da ne može biti sreće u kaštelu podignutom na ruševinama.
Rana smrt Jakoba Beringera bila je krunski dokaz njihovom verovanju.
Ali Kristina posle žalosti punom snagom nastavi izgradnju i podiže kaštel.
Ljudi su bili zadivljeni čudom u pustari, ali i uplašeni jer im se pričinjavala sablasna zvonjava s Beringera, iako na njemu nije bilo ni crkve niti ikakvih zvona.
Autor je romansijer i esejista čiji je roman „Kaštel Beringer“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
