Berlin#

Trg je bio leden i beo, duvao je neki slab vetar iz pravca severoistoka. Mali dečak je svojim petogodišnjim stopalima tapkao po betonu i stvarao neprijatan zvuk, slično teškim i sporim kapima kiše koja je prestajala. Ali u tom trenutku nije bilo leto, već užasno hladna zima. Neko drugo dete bi u to doba dana pripremalo svoju torbu za školu. Neko drugo dete ne bi htelo da jede svoje jaje na oko, već bi mazalo nutelu na svoje parče integralnog hleba. Selo bi u auto, i opet bi izašlo iz auta kako bi stupilo u dvorište nekog vrtića. Ali dečak sa Aleksanderplaca nije bio pod roditeljskim nadzorom i nije bio podložan gripu. Te zime kada sam stigla na Aleksanderplac, kada je zemlja već sedmicama bila zaleđena, i kada je izmučeno stanovništvo već bilo sluđeno apokaliptičnim predskazanjima, to dete je stajalo nasred tog trga i prkosilo svojom odbojnom snagom i samostalnošću. Njegov nadljudski imuni sistem bio je čist podsmeh svim bojažljivim, odraslim noktogriscima.

Moja odluka da se odselim za Berlin desila se u trenutku nesigurnosti. Ljudi su bili pod pritiskom zbog neizvesnog oblika fleksibilnosti, život se sastojao od nebrojenih rastanaka, motivacionih pisama, objava bankrota i ponovnog ustajanja iz pepela. Ljudi su bili primorani da neprestano trčkaraju na traci društva, nisu imali vremena da se osvrnu i da posmatraju plodove svog rada. Tabelarni CV urlao je poput hidre s četiri gladne glave: glavom karijere, glavom zdravlja, glavom lajfstajla i glavom ljubavi. Milioni ljudi su neprekidno morali da prinose žrtve hidrinim glavama da bi ostali u trci. Ko bi zastao, pao bi kao sveća. U tom Berlinu sam htela da se skrasim i da tražim svoju sreću. Čak i sada, nakon nekoliko godina, reka ljudi ne presušuje, onih koji na stotine i hiljade silaze iz vozova i aviona, očekujući svoju šansu, slobodu i zabavu. Ja sam, pak, onog dana na Aleksanderplacu čekala na nekog daljeg rođaka koji je trebalo da mi preda ključ od svog stana. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da je stvar bila sumnjiva.

Direktorka me je sumnjičavo odmeravala, a izraz njenog lica odavao je da je stiskala zube kako ne bi morala da kaže nešto neprijatno, kao na primer, da je moj neuspeh posledica fatalne kombinacije tri osobine: nadmenosti, depresije i nesposobnosti. Ali nije me dalje zanimalo šta Direktorka misli. Htela sam da joj ispričam priču o slinavom detetu. Rekla sam joj da mora da shvati ondašnje okolnosti.

Te godine se sećamo zbog pretećeg smaka sveta o kom su svi mediji izveštavali, iako se radilo o čistoj gluposti, kao i zbog slinavog deteta koje je šetkalo preko Aleksanderplaca i odlučivalo o sudbinama stanovnika i pridošlica, o čemu, pak, niko nije pisao. Berlin je bio grad u kom je svakog dana za svakog sve bilo moguće. Moderan, veliki grad, grad zabave i različitih životnih stilova, grad jeftinih nekretnina i nezaposlenih. Grad u kome naprasno možeš naći ili smrt ili ljubav, gde možeš da otkriješ neki stan ili da ga izgubiš, ili gde sve možeš da baciš i da kreneš iz početka, kako bi drugi put sve uradio bolje. Ljudi su dolazili iz provincije, ili iz drugih pokrajina, da okušaju sreću. Svakog dana nekoliko miliona ljudi s jedne strane, a s druge strane to slinavo dete. O praznicima, kada bi se na Aleksanderplacu dešavala velika okupljanja, pogled ljudi bi se zadržavao na bosonogom dečaku, i osećali su se kao građani odgovorni da provere okolnosti. Kasnije bi svojim prijateljima pričali da se nije radilo o nekom običnom, bespomoćnom detetu. Izvesna pruska strogost u očima, izraz koji nema šta da traži na licu deteta. Čim bi se pogled nekog savesnog građanina susreo s pogledom slinavog deteta, njegovo saosećanje spram malih bosih nogu odmah bi nestalo. Dečak je gledao tako podsmešljivo i podmuklo da su i najveći čovekoljupci bili prinuđeni da okrenu glavu. Nisu svi znali za slinavo dete, ali nije bilo ni nepoznato. Opšte je bilo poznato da slinavo dete donosi nesreću. Ako biste ga sreli malo pre nego što biste doneli neku važnu odluku ili aplicirali za posao, bio bi to loš znak. Govorilo se: „Pazi da te ne okrzne pogled slinavog deteta.“ Za psihički stabilnog, dobro situiranog advokata sa sopstvenim stanom i srećnom porodicom, slinavo dete nije predstavljalo nikakvu opasnost, iako je takav čovek većinom postojao samo u projekciji drugih ljudi. Slinavo dete je svoje ledene oči pre svega pokazivalo nesigurnima, siromašnima i tužnima. Ljudima koje je pohodila depresija. Ljudima koji su se budili sa željom da umru. Ljudima koji se ne osećaju dobro ili imaju potrebu da ceo dan provedu u krevetu. U nepodnošljivim berlinskim noćima samo su se mogli čuti glasovi depresivnih ljudi. Glasovi koji su pevali svoje solo tačke.

Prevod s nemačkog: Maria Glišić

Autorka je poznata austrijska književnica rođena u Beogradu, čiji je roman Superherojke, napisan na nemačkom, nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs