Berlin nosi ožiljke rata i kapitalističkog mira

Njegova “Barbara” ovenčana je Srebrnim medvedom za režiju, a “Undine” Srebrnim medvedom za glavnu žensku ulogu na Berlinalu. Omiljene Pecoldove glumice Nina Hos i Pola Ber ostavljaju impresivan utisak u svakom filmskom kadru, a kada je reč o temama, Pecolda privlače intimne priče junaka u mračnim razdobljima novije nemačke istorije. U filmu “Barbara” je to vreme paranoje u Istočnoj Nemačkoj, u “Tranzitu” strah od povratka fašizma, dok u poslednjem ostvarenju “Undine” ovaj autor, u izvesnom smislu, pravi upadljiviji zaokret. Ima i tu istorije i svih onih elemenata i atmosfere po čemu su Pecoldovi filmovi prepoznatljivi, ali i bajke, naučne fantastike, pa i horora a u fokusu više nije jedan junak, nego par ili više nego ikad dosad dvojina. Kritika filmove ovog autora opisuje kao “ledeni povetarac” a on inspiraciju za njih, prema sopstvenim rečima, nalazi u čitanju knjiga i šetnjama, odnosno, situacijama koje vas po prirodi stvari stavljaju u poziciju da budete sami sa sobom, to jest osamljeni.

Studirali ste prvo književnost i dramu, pa ste onda upisali filmsku akademiju. Zašto i kako ste to odlučili?

– Kad sam imao 16, pročitao sam knjigu razgovora Trifoa i Hičkoka i to mi je otvorilo oči ka filmu. Počeo sam da razmišljam kroz pokretne slike i svakog dana sam išao u bioskop. Zatim sam sa 19 umesto klasičnog odlaska u vojsku, služio civilno. Taj društveni rad je podrazumevao 20 sati filmskih aktivnosti i dodatnih 20 sati rada sa problematičnim mladim ljudima u okviru koga sam za njih organizovao filmski program. Onda sam upisao studije književnosti jer volim književnost. Oduvek sam čitao. Isto tako bio sam siguran da ne možeš praviti filmove pre 30. godine. Potrebno je iskustvo, recimo, na filmskoj akademiji u Berlinu, koju sam posle upisao, pravilo je da morate biti stariji od 26 godina, ne mlađi. Ili, ako ste mlađi, upis na Akademiju je morao doći nakon godinu dana zatvora ili pokušaja samoubistva pošto vas je neko ostavio (smeh). Za mene film nije niz faza, tipa – idem u školu, pa onda u filmsku školu i posle toga pravim filmove. Zato sam završio književnost i studije drame ali me pozorište nikad nije zanimalo, samo sam ispunjavao fakultetske zadatke. Kad sam konačno upisao filmsku akademiju, video sam da to nije nekakva institucija u kojoj se peče zanat, već akademija gde smo slobodno mogli da biramo profesore, mogli smo čak da pravimo i loše filmove. Nije bio problem ako napravimo grešku, zapravo, mislim da je to sjajno – pogrešiti.

Mogli bismo da porazgovaramo o vaša dva nagrađena filma „Barbara“ i „Undine“. Možda da ih uporedimo? Dve žene?

– Došlo je do problema budući da sam šest filmova napravio sa Ninom Hos, a u „Undine“ igra Pola Ber. Novinari su me pitali da li je Pola Ber nova Nina Hos pošto je Pola mlada, a Nina sve starija, jesam li zlikovac koji menja glumice kao automobile…

Šta vi kažete, jeste li?

– Ja bih rekao da je Franc Rugovski (glavna muška uloga u „Undine“, prim A. Ć. ) nova Nina Hos… (smeh). U stvari, radi se o nečem sasvim drugom. Posle filmova „Barbara“ i „Feniks“ video sam da uvek radim portret jedne osobe, a Pola Ber i Franc Rugovski su u filmu „Tranzit“ i u filmu „Undine“ par. Počeli su da me zanimaju ljubavni parovi, dok su mladi, na putu ka zrelosti. Možda to ima veze i sa time što su moja deca sada u tom dobu. NJihovo vreme, muzika tela, žudnja, kao i tragičnost – strahovi zbog klimatskih promena, budućnosti, kapitalizma koji uništava svet. Oni se nalaze u velikoj krizi, ali i izlaze po klubovima, plešu. Istovremeno postoje i ples i strah. „Brabara“, Nina i ja smo odrasli ljudi, koji se menjaju nakon nekog važnog iskustva. I to se dešava u šest filmova, dok se u poslednja dva bavim mladima i moj sledeći film je o deci, a onda ću se ponovo vratiti starijima.

Naslovi vaših filmova su ženska imena „Barbara“, „Unidine“ „Jela“, usredsređeni ste na ženski lik. Da li je muškarcu, to jest, vama, lakše da svoja osećanja i stanja projektujete na žene?

– Prošle godine u Veneciji sam primio nagradu „Žena na filmu“. Kada su mi to javili bio sam ubeđen da se šale sa mnom, da nešto tu nije u redu. Razmišljao sam šta da kažem u svom govoru, pa samo žene će biti oko mene, a onda sam pročitao intervju sa jednim od mojih omiljenih reditelja Klodom Šabrolom, koji je, kada su ga pitali zašto uvek pravi filmove o ženama – Izabel Iper, Stefani Odran... i tako dalje, odgovorio: „Muškarci žive, žene opstaju“. To je fantastična opservacija, koju sam iskoristio, budući da je u potpunosti u pravu .

Govorili ste o saradnji sa glumcima. Kazali ste da ih poštujete, kao i da u radu sa njima osećate strah. Da li biste to pojasnili?

– Pomenuo sam to juče, pošto i sam imam strah od javnih nastupa i osećam tremu na sceni. Isto tako kad glumac prima neku nagradu, on stupa na scenu ali ovaj put bez lika, nema scenarija, sam je sa svojom privatnošću i strahom. Kad se popnem na scenu, osećam se slično. Nisam deo zajednice koja stvara, stavljen sam u veoma usamljeničku poziciju. Inače mislim da svi glumci osećaju strah ispred kamere, spram svojih života Preko dana su okruženi pažnjom, fotografima, a na kraju dana ostaju sami u svojim hotelskim sobama s televizorom i mini barom. Morate zato raditi sa tom usamljenošću, preuzeti njihov strah i prilagoditi ih kolektivu. Ja se ne družim sa glumcima, ne idemo zajedno na letovanja, možemo popiti čašu vina, odigrati fudbal, ali nismo intimni prijatelji. Mi se uzajamno poštujemo. I uvek ću biti na njihovoj strani i oni na mojoj.

U filmu „Undine“ glavna junakinja priča o urbanističkoj istoriji Berlina. Zašto vam je bila potrebna ta vrsta turističkog vođenja kroz muzejsku postavku, i u kakvoj su vezi istorija Berlina i biografija glavne junakinje Undine?

– Undine je stara 500 godina. To je bajka u kojoj se ona zaljubljuje, muškarci je ostavljaju i tada mora da se vrati u vodu. To se ponavlja iznova i iznova. Dakle, ona govori o Berlinu kao gradu koji ima biografiju kao što je njena. Stalno se događaju uništenje i ponovna izgradnja. Kad idete kroz Berlin vidite ožiljke rata, kao i ožiljke kapitalističkog mira, dakle kapitalističkog uništenja. Tako da, pričajući o Berlinu Undine govori o samoj sebi i o svojoj žudnji za prestankom tog ponavljanja i za postizanjem procesa. NJoj, kao i svima nama, potreban je proces bez ometanja, u našim životima, osećanjima. Ona ne želi da se ponavlja ta priča – muškarac se zaljubljuje u nju. Undina hoće da se ona zaljubi u muškarca, da ga poštuje. Da jedan plus jedan ne budu jedan, da ne budu dva, nego da moraju biti tri. O tome govori Undine kada govori o Berlinu i o sebi.

To sve navodi na misteriju rođenja, jer Undine je toliko stara da ne možemo da zamislimo ni kada ni kako je rođena, što važi i za nastanak velikih gradova.

– Upravo tako. Berlin je močvara, njegova brda su ružna, voda je blatnjava i postoji industrijalizacija sa dve reke i mnogo kanala. Berlin postaje bogat, ali njegovi stanovnici ne znaju zašto. Berlin je u potrazi za svojom istorijom. Hoću da kažem, imamo istoriju sa Adolfom Hitlerom ali nemamo onu mitsku istoriju Rima, Atine… Ovi gradovi imaju velike priče, dok je berlinska stara 250 godina. Tu je Prusija, sa svojim lošim razvojem, ružnom arhitekturom, protestantskim antihedonizmom. Berlin traga za nečim, za identitetom, a sada i mladi dolaze u Berlin da bi se razvijali. A i Berlinu su potrebni mladi da bi došao do sebe. I to je dobro.

Voda, naročito koncept ronjenja je važan deo vaših filmova. Šta nalazite privlačno u tome?

– Sigurno ima veze sa rađanjem, vaskrsavanjem, krštenjem ali, najviše od svega, još kao dete sam bio sam očaran podvodnim filmskim scenama. I kad smo počeli s probama podvodnih scena glumci bi posle sat vremena izranjali oduševljeni. Govorili bi: „Ovo je sjajno.“ Pitao bih zašto, da li zbog novog elementa priče. Odrično bi odgovorili pojasnivši: „Pa, nema dijaloga“ (smeh). Samo tela u vodi i koreografija… Istovremeno, podvodne scene nas približavaju naučnoj fantastici. Scena u filmu u kojoj vidimo uklesano Unidinino ime u temeljima mosta. To je slično kao kada se u nekom Karpenterovom filmu približavamo nepoznatoj planeti i nailazimo na nešto staro i poznato.

Nedavno su se u Nemačkoj desile katastrofalne poplave, a ovde na Paliću se uoči svečanog otvaranja festivala desilo nevreme. Biće da prirodu uzimamo zdravo za gotovo...

– Prošle noći je ovde bilo sjajno. Imali smo ceremoniju otvaranja festivala, popili smo čašu vode u restoranu, a i nebo i vreme su imali svoj komentar na sve to. Poručili su nam: „Tu smo i moćni smo. Vi razmišljate o filmu, o finansijama, ali najvažniji su klima, vreme, naš svet“. To mi se svidelo. A što se tiče poplava u Nemačkoj, to nije samo u vezi s klimatskim okolnostima, nego posledica toga što ljudi grade kuće na obali, da bi podigli cene nekretnina. Sada su zbog takvog ponašanja platili visoku cenu.

Oruđe za rad

Kazali ste da se sa glumcima ne družite. Kako konkretno izgleda vaš rad, saradnja na setu?

– Kada započnemo projekat, prvo imamo tri dana probe. Tada gledamo filmove, slušamo muziku i razgovaramo o razlozima zbog kojih želim da napravim određeni film, ali ne pričamo previše o likovima već recimo o knjizi koju sam pročitao pre pisanja scenarija, idemo na lokacije snimanja. Recimo, kad bih sad hteo da snimim film na Paliću, proveo bih nekoliko dana s njima ovde i scenario bi se promenio jer bi oni bliže doživeli realnost mesta i reagovali na to. Na taj način glumci prvog dana snimanja imaju oruđe za rad.