Beskrajna priča o prevođenju

Izdavaču nije lako i da pronađe sjajne prevodioce sa arapskog na srpski – reči su Nenada Šaponje, direktora Agore, jedne od ređih izdavačkih kuća iz Srbije koje objavljuju dela iz arapske književnosti. Sa Šaponjom se složio i Vladislav Bajac, direktor i glavni urednik Geopoetike koja je dosad, za četvrt veka postojanja, objavila najmanje dvadeset knjiga arapskih pisaca.

Šaponja i Bajac su o tome govorili na tribini Egipatska literatura prevedena na srpski jezik, sinoć održanoj na Sajmu knjiga. U razgovoru su učestvovale i tri egipatske spisateljice, Selva Bakr, Mansura Izudin i Mai Kaled, egipatski izdavač Šerif Bakr, kao i arapsko-srpski prevodioci Dragana Đorđević i Srpko Leštarić, koje je upravo kao primer sjajnih prevodilaca naveo Nenad Šaponja.

A da su obojica, i Bajac i Šaponja u pravu potvrdila je i velika posećenost tribine kojoj je prisustvovao i ambasador Egipta u Srbiji Amr Alguvejli. Sve tri književnice izrazile su veliko zadovoljstvo što su im knjige prevedene na srpski jezik, iskazavši zajednički stav da je prevod, uz sve razlike koje postoje između naroda, taj koji pomaže da shvatimo da smo u suštini svi isti.

Govoreći o iskustvu prevođenja sa arapskog jezika, Dragana Đorđević je rekla da u tom poslu uvek otkrivamo mnogo sličnosti, ali glavni je izazov kako to književno delo zvuči na srpskom jeziku.

Leštarić, koji je sa arapskog na srpski preveo više od 30 knjiga, svoju je pažnju usredsredio na generalni položaj arapske književnosti u svetu – na žalost, ona se još ne prepoznaje, još nije postala deo svetske literature i još je u getu. To se stanje menja, rekao je Leštarić, ali sporo…

Prevođenje arapske književnosti je beskrajna priča, naveo je Vladislav Bajac, dok je Šaponja potvrdio da naši izdavači imaju uglavnom slično iskustvo, birajući za prevođenje najbolje, kako savremene tako i klasične arapske pisce.

Kada je reč, međutim, o uslovima i za prevođenje i za objavljivanje tih knjiga, ispostavilo se da se svi govornici slažu u jednom, a to je da je neophodna pomoć države, kako Srbije za plasiranje dela srpske književnost na arapskom, tako i arapskih zemalja, u ovom slučaju Egipta, za pomoć srpskim izdavačima u predstavljanju arapske, odnosno egipatske literature.

U svemu tome treba da postoji strategija, rekla je Selva Bakr, jer se trenutno prevodi nasumice i prema ukusu prevodilaca, a knjige se objavljuju u ograničenim tiražu, i distribuciji. Bajac je na temu boljeg upoznavanja dveju kultura podsetio na instituciju rezidencijalnog boravka prevodilaca u zemljama sa čijih jezika prevode, pošto živeti u jednoj kulturi ne znači samo bolje naučiti jezik već se i upoznati sa životom te zemlje.

„Treba da ulažemo u nove generacije prevodilaca, to je suštinski problem; njih, zapravo, ima malo, a srećni smo što trenutno imamo dvoje do četvoro njih, koji su odlični. Dvadesetak knjiga koje je Geopoetika dosad objavila preveli su oni! Zato su nam potrebne škole za prevodioce, ali i striktni kriterijum koji nalaže da se dela prevode sa originala“.

Svi učesnici u razgovoru složili su se u još jednom: izdavačima je, kratko rečeno, potreban novac jer kulturna misija kojoj su se posvetili nije samo njihov zadatak, niti mogu sve sami. A kako reče Dragana Đorđević, država i treba da ulaže u izdavačku delatnost jer prevođenje povezuje svet.